Izvor: Politika, 15.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Revizija maovske države
Ukidanje prakse doživotnog boravka u mestu rođenja i likvidacija logora za prevaspitanje kroz fizički rad znatno će poboljšati ljudska prava u Kini
Kina je na putu da znatno poboljša stanje ljudskih prava svojih građana ukidanjem dva propisa o državnom ustrojstvu nasleđena iz Maovih vremena. Prvi propis obavezuje svakog građanina Kine da do kraja života boravi i radi u mestu u kome se rodio, što sprečava migraciju i ograničava slobodu kretanja. Drugi propis daje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pravo policiji da šalje prestupnike u logore za prevaspitanje kroz fizički rad i drži ih u njima bez prethodne sudske presude.
Oba propisa – ili, bolje reći, oba sistema – stara su najmanje pola veka i sada su velike smetnje daljim ekonomskim i političkim reformama, a istovremeno u svetu stvaraju sliku o Kini kao totalitarnoj državi u kojoj građanin nema pravo da živi i radi gde hoće i u kojoj je policija, kao represivni instrument vladajuće Komunističke partije, moćnija od zakona i suda.
Prvi sistem, poznatiji kao hukou, propisuje registraciju svake porodice u stalnom mestu boravka. Ali ne samo radi dobijanja boravišne dozvole, proste statistike ili, recimo, uvođenja građana u biračke spiskove, nego radi kontrole kretanja i distribucije kupona za racionisanu ishranu, kakva je u mnogoljudnoj zemlji, tek izašloj iz revolucije i ratnih razaranja, nekad bila nužna. Praksa racionisane ishrane, ali i industrijske robe za kojom je vladala velika potražnja – poput bicikla ili šivaćih mašina – održala se izvesno vreme u zaostalijim krajevima Kine i nakon pokretanja ekonomskih reformi pre blizu tri decenije.
Besklasni, sa dve klase
U tom sistemu, u kojem je komandna centralizovana privreda bila usmerena na podmirenje najnužnijih životnih potreba brojčane manjine stanovništva – u velikim industrijskim gradovima, armiji, policiji, fabrikama i državno-partijskim institucijama – a u kojoj su seljaci, iako većinsko stanovništvo, bili usmereni na to da sami sebe prehranjuju, besklasna Kina imala je zapravo dve klasne kategorije: jednu u gradu, a drugu na selu.
U zemlji radnika i seljaka radnička klasa je, samim tim što je živela u gradovima, bila zapravo privilegovana, dok se od seljaka očekivalo da privređuju i za sebe i za druge i da ne opterećuju državu. Njih je najteže pogodilo registrovanje domaćinstava po mestima stalnog boravka, jer im je sprečavala i horizontalno i vertikalno kretanje. Bez dozvole se nije moglo putovati, ponajmanje za poslom, a teško da se, van skučene seoske sredine, moglo i napredovati. Onaj ko se rodio kao seljak bio je praktično i osuđen da umre kao seljak. Deca seljaka su retko dospevala do fakultetskog obrazovanja i najčešće su se, ako su imala sreću, opredeljivala za vojnu službu.
Ograničeni su bili i stanovnici manjih gradova, jer su teško dobijali posao u većim centrima. Ni oni nisu mogli lako da se kreću po zemlji bez dozvole koju bi davale lokalne vlasti ili, zaposlenima, radne organizacije.
Reforme su taj sistem učinile besmislenim i potpuno ga obezvredile. Prolazeći kroz jedan od najmasovnijih i najdinamičnijih procesa raslojavanja i pauperizacije za koji svet zna, sutra će već tri stotine miliona seljaka opsedati, idući trbuhom za kruhom, velike gradove.
Njih "hukou" sistem više ne može da veže za selo. Ali se i država i društvo i dalje po tom sistemu upravljaju, iako odavno niko ne dobija "tačkice" za nabavku namirnica. Seljak migrant može da živi decenijama u gradu, a da ne dobije dozvolu stalnog boravka. Bez takve dozvole nema ni legalne radne dozvole, ni socijalnog i zdravstvenog osiguranja, ni normalnog upisa dece u školu, ni građanskih prava.
Drukčija ideologija
Ali da revizija tog sistema iz maovske države ne zavisi samo od vlade i parlamenta, najbolje se vidi na primeru grada Šendžena u blizini Hongkonga. U tom gradu živi deset miliona ljudi, ali je jedva milion i po njih registrovano. Tri miliona ima dozvolu o privremenom boravku, a pet miliona su "tuđinci", sezonski radnici migranti. Oni za državu zvanično ne postoje. Grad pak smatra da su oni državna briga. Problem je složen sa ideološkog, političkog, državno-administrativnog i humanitarnog stanovišta i podrazumeva izmenu prakse u sve četiri oblasti.
Drugo maovsko nasleđe koje zahteva reviziju, i zbog izgradnje pravne države i zbog poboljšanja ljudskih prava, jeste propis o prevaspitanju delinkvenata kroz fizički rad u radnim logorima, poznat među Kinezima kao laojiao sistem.
Taj propis je takođe instrument stroge autoritarne države iz postrevolucionarnih vremena u kojima su i kazne drakonske. Policija može da, po nahođenju, pošalje u radni logor svakog sitnijeg kriminalca i da ga drži pritvorenog, odnosno utamničenog, do četiri godine bez izvođenja pred sud. Mahom je to najčešća kazna za sitne krađe, džeparenje, prostituciju ili rasturanje droge. Prestupnik je, takvim kaznenim postupkom, žigosan kao kriminalac do kraja života. Ali, prevaspitavanje kroz fizički rad je i ideološka kazna, kazna za državnog neprijatelja, jer je kršenje revolucionarnih propisa antidržavno i antinarodno delo. (Politički prestupnici ne spadaju u ovu kategoriju i imaju drukčiji tretman.)
U pozadini rasprave o ova dva nova zakona u Svekineskom narodnom kongresu – a o njima se, uz teškoće, raspravlja već više od dve godine – naslućuje se jedna drukčija, nemaovska, ideologija. Predsednik Hu Đintao, koji je i generalni sekretar KP Kine, zalaže se da se zemlja usmeri ka izgradnji skladnijeg, harmoničnijeg – a to znači i manje konfliktnog – društva. A društvo ne može da bude mnogo skladno ako su razlike između grada i sela izvorišta čestih socijalnih tenzija. Niti vladavina prava može da bude validna ako se džeparoš izjednačava sa državnim neprijateljem.
Dragoslav Rančić
[objavljeno: 15.04.2007.]
