Izvor: Politika, 10.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rekordno skup rat
Front u Iraku košta Ameriku oko 12 milijardi dolara mesečno, izračunali su eksperti Džozef Stiglic i Linda Bilmes
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 10. marta – Amerikanci su srušili režime u Iraku i Avganistanu, ali produžavanjem tamošnjih ratovanja – podrivaju i sopstveni sistem i svoju ulogu u svetu. Ovo sugeriše tandem uticajnih eksperata – nobelovac i profesor na Univerzitetu Kolumbija Jozef Stiglic i njegova koleginica sa >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Harvarda Linda Bilmes.
Prema njihovoj računici, sadašnje operacije na ta dva fronta koštaju SAD 16 milijardi dolara mesečno. Od te sume irački front odnosi tri četvrtine, ili – 12 milijardi, a autori naglašavaju da će ukupni troškovi tog vojevanja, ako potraje još desetak godina, porasti na bar tri biliona dolara, što za 15 puta nadmašuje svojevremene pretpostavke Bele kuće o maksimalnim izdacima.
Podsećajući na izreku da „nema besplatnog ručka", konstatuju da „nema ni besplatnog rata", tačnije – da spoljni neuspeli vojni angažman „neizbežno izaziva i patnje kod kuće". Na iračkom frontu sada se, kažu, proliva manje krvi nego ranije ali se izliva više ovdašnjeg novca nego ikad na jednom „lokalnom" bojištu, otežavajući i podmirivanje potreba Amerikanaca čije su vlasti pokrenule rat (na pogrešnim procenama da napadnuti kriju oružje za masovno uništavanje) uz obećanja (neispunjena) da će njime poboljšati i domaće i globalno stanje.
Front u Iraku je, za ovdašnje građane, ne samo najdugotrajniji nego i najskuplji posle Drugog svetskog rata – ocenjuju Stiglic i Bilmesova. U knjizi „Tri biliona dolara za rat" (u Iraku) oni napominju da u tu svotu nisu uračunati ovdašnji „tajni fondovi", kao ni gubici nacije na čijoj se teritoriji nastavljaju svakojaki sukobi. „Niko nije ni pokušao da izračuna ekonomsku štetu koju je pretrpeo Irak", preneo je AP reči predstavnika Međunarodnog monetarnog fonda"
Ankete pokazuju da ubedljiva većina građana smatra da administracija Džordža Buša vodi Ameriku „u pogrešnom pravcu", pri čemu nezadovoljstvo stanjem ekonomije, suočene s recesijom, mestimično premašuje ratne brige. Privredne i frontovske traume su, međutim, povezane – ukazuje stručni dvojac. „Decenijama ćemo još plaćati ceh za rat u Iraku, čije će nam se breme povećavati i zbog zanemarivanja ekonomskih zakona", upozoravaju.
Noćna mora postala su već i mesta na kojima se zasniva „američki san". Veliko poskupljenje goriva se doživljava kao puč na standard u „naciji na točkovima", čiji je razvoj dobrim delom bio utemeljen na jevtinoj energiji.
Stiglic i Bilmesova predočavaju da je toj mori doprineo i irački rat, čiji su projektanti govorili kako će njime dovesti do – pojevtinjenja petroleja. Pre te invazije, u martu 2003, barel nafte je koštao 25 a sada je premašio sumu od 100 dolara – podsećaju, uz pominjanje i drugih faktora skoka cena, kao što je povećana tražnja u rastućim silama – Kini i Indiji. Stoga su „naftaši, države i kompanije (čija je podrška bila bitna za karijerni uspon Teksašanina koji je sada na čelu Bele kuće) jedni od malobrojnih dobitnika u iračkom ratu".
Buš je propovedao, nastavljaju, da će „irački rat iziskivati samo mala američka odricanja, ali zaduživanja na koja je vlast bila primorana (i zbog avganistanskog fronta) povećaće – do odlaska Bušove ekipe sa scene, u januaru 2009 – ionako veliki nacionalni dug, za još bilion dolara". Zbog zaduženosti i povećanih ratnih izdataka „već ispaštaju zdravstvo, školstvo, zaštita okoline, popravke puteva i mostova""
A sve bi „moglo biti bitno drugačije" da nije kako jeste. Da se, na primer, ulaže u više za oporavak školstva i socijalno ugroženih slojeva. Sa tri biliona koji se sada daju za irački rat mogao bi se, takođe, finansirati plan za pomoć u razvoju krajnje siromašnih zemalja i „možda iskoreniti antiamerikanizam u muslimanskim zemljama" a samo sa svotom koja se mesečno utroši na najvećem bojištu današnjice „mogli bi se opismeniti milioni dece širom sveta" – napisali su Stiglic i Bilmesova u „Vašington postu".
Službeni organi osporavaju nalaze stručnog tandema. Prebacuju mu da je „precenio" pojedine stavke, kao što su troškovi za ranjenike, pogotovu za one sa najtežim povredama – mozga.
Džim Sakston, kongresmen iz Republikanske partije, koja čini manjinu u parlamentu ali čiji predstavnici drže izvršnu vlast, zamerio je računici koju je Stiglic nedavno izložio Ekonomskom komitetu Predstavničkog doma da je „previše neprecizna da bi pomogla da se odredi odnos između ratnih troškova i koristi". Jer, kaže Sakston, naglo povlačenje američkih trupa moglo bi da dovede do uspostavljanja dominacije Irana u Iraku, što bi bio „ogroman ceh".
Nevolje su isprepletane. Mogle bi, međutim, da odluče i – ko će biti izabran za novog predsednika SAD. Republikanac Džon Mekejn je za to da se rat u Iraku okonča kad „mi pobedimo". Njegovi demokratski rivali bi, otprilike, da se pojam pobede redefiniše tako da američke trupe počnu uskoro da se povlače, pri čemu je Barak Obama za brži, a Hilari Klinton za sporiji povratak vojnika kući.
Studija Stiglica i Bilmesove ide, reklo bi se, u prilog zahtevima da se američki angažman u Iraku što pre okonča. A posredno je ali ubedljivo – protiv teza, koje se povremeno čuju, da bi izlaz iz postojećih nevolja Amerika mogla da potraži u – novom ratu.
M. Pantelić
[objavljeno: 11/03/2008.]
