Izvor: Vostok.rs, 16.Dec.2013, 11:33 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rehabilitacija Draže Mihajlovića: nazad u komunizam ili napred ka velikosrpstvu?
16.12.2013. -
Mnogo se može navesti primera sprskih porodica u čijem porodičnom stablu postoje kako pristalici monarhije, tako i privrženici komunista. Odatle Draža Mihajlović streljan 1946. godine za jedne ostaje onaj koji je bio prema presudi – kolaboracionista i ratni zločinac, a za druge žrtva fabrikovanog i podkrepljenog tomovima komunistički falsifikovane istorije procesa protiv pravog zaštitnika srpskih interesa.
U knjizi rusko-srpskog istoričara Alekseja >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << Timofejeva „Četnici. Kraljevska armija“ navodi se fragmenat sećanja jednog srpskog borca. Slučaj se desio 1944. godine, i ova sećanja se odnose na konkretnu istorijsku epizodu, ali, kako se čini, demonstriraju svu suštinu Drugog svetskog rata na teritoriji Jugoslavije mnogo ubedljivije nego bilo koje teorijsko izlaganje. Pitanje borca zvuči ovako: Zar je moguće da u jedno isto vreme na jednoj tamo maloj teritoriji jedni isti ljudi imaju toliko različitih, sasvim suprotnih mišljenja, politika i linija ponašanja?
Da, moguće je. Istorija koja je u principu škrta na jednoznačne odgovore, u situaciji sa Jugoslavijom, konkretnije – prvo označenom saradnjom, a zatim otvorenom konfrontacijom četnika i partizana – još je manje jednoznačna. Zato iz prirodnih razloga nemoguć u vreme SFRJ spor o ličnosti četničkog lidera Draže Mihajlovića, zaoštren 2006. godine, kada je bio iniciran proces rehabilitacije, svake godine je sve žešći.
Naši sagovornici su novinar, glavni urednik internet-izdanja Pogledi Miloslav Samardžić, i istoričar, svedok SUBNOR-a u procesu povodom slučaja Draže Mihajlovića, Branko Latas.
Da li je potrebna rehavilitacija generala Mihajlovića?
Samardžić: Naravno da je rehabilitacija potrebna, jer je čovek osuđen na pravdi Boga. I to čovek koji se borio za slobodu, pravdu, zakonitost, demokratiju, protiv nacista i protiv komunista i protiv svih neprijatelja koje je tada imala Kraljevina Jugoslavija. On nije počinio ratne zločine. Znači, ne postoje naredbe koje njega kompromituju, za razliku od Tita koji jeste počinio mnoge ratne zločine. Takođe ga treba rehabilitovati da bi se izvršila deboljševizacija Srbije. Ona je nama veliki problem. Mi smo protiv komunista zato što je komunizam bio protiv nas. Komunizam je delio srpske zemlje, izmišljao nacije.
Latas: Pa to neke snage vide da je potrebno, inače mišljenje većine istoričara je da nije. Zato što oni koji žele rehabilitaciju, oni nemaju argumente po istorijskim činjenicama i događajima koji su se zbivali u toku rata sa jedinicama s kojima je rukovodio Draža Mihajović.
Čitajući materijale o istoriji četničkog pokreta, stalno se suočavamo sa činjenicama koje svedoče o saradnji sa fašistima...
Samardžić : Da vam kažem samo jedan podatak: najveća antiosovinska operacija na teritoriji Jugoslavije izvedena je u septembru i oktobru '43 godine prema Jadranskom moru i prema Sarajevu od strane četnika Jugoslovenske vojske, odnosno četnika pod Dražinom komandom. Na kraju je osamnaest i po hiljada četnika opkolilo Sarajevo i trebalo je da ga oslobode od Nemaca i ustaša. Dolazi upravo Tito sa svim svojim snagama, sa drugim i trećim udarnim korpusom. Partizani odmah šalju dva udarna korpusa u leđa četnicima i oni spašavaju Nemce u Sarajevu. Nemci nisu mogli da veruju da ti partizani koji idu sa njihove teritorije prema pozadini četnika, nisu mogli da veruju da oni idu da napadnu četnike. Nemci su verovali da oni idu da pomognu četnicima, da se udruže protiv njih. Zato što su i kod četnika i kod partizana bili isti britanski oficiri. Ti podaci se ovde mnogo dobro skrivaju, i ja sam njih našao tek u Bundes arhivu. Prema tome, ne postoji uopšte ofanzivna operacija komunista u Jugoslaviji do dolaska Crvene armije. Ne postoji! Oni su ofanzivni samo protiv Jugoslovenske vojske, odnosno četnika. A Mihajlović je izveo četiri ofanzivne informacije protiv osovine. On se sretao, uspostavljao je kontakt sa Nemcima, postojao je kontakt i partizana sa Nemcima, postojao je kontakt svakog sa svakim, ali saradnja kao krivično delo nije postojala. Sem toga, najveći susret u celom Drugom svetskom ratu između dva neprijateljska bloka, između osovine i saveznika jeste susret Pavelićevog ministra Nikole Rušinovića i Josipa Broza Tita januara '43 godine u jednom katoličkom manastiru u zapadnoj Bosni. Pavelić je direktno kontaktirao sa Josipom Brozom Titom. To je saradnja. Cilj te saradnje je bio sledeći: Pavelić je poručio Titu da Srbi ne smeju da dođu na vlast u toj novoj Jugoslaviji.
Latas: Dobro bi bilo da svaki onaj koji treba da razmisli o tom pitanju da zna, a uglavnom se zna, da se Draža Mihajlović sastao sa Nemcima već u početku Narodnooslobodilačkog rata 11. novembra 1941. kada su udareni strateški pravci četničkog delovanja, a to je kolaboracija sa Nemcima. A kasnije, u toku '44 i '45 u Srbiji, ili u Bosni gde se povukao iz Srbije, sastao se najmanje pet puta sa političkim predstavnikom nemačkog izaslanika za Balkan Hermana Nojbahera. Ako neko od nekoga primi oružje i neke delove druge ratne opreme i četničke jedinice dejstvuju pod nemačkom komandom, leče se u nemačkim poljskim bolnicama, je li to onda saradnja ili nije? Ne znam koliko ste vi upoznati da su četničke jedinice već '43 godine (prvo Pavle Đurišić pa onda četnički komandanti u Srbiji) izražavali spremnost da se pod nemačkom komandom bore protiv Crvene armije na istočnom frontu. To što do toga nije došlo treba zahvaliti jakoj snazi Narodnooslobodilačke vojske Jugoslavije, koja je zadržavala ne samo četničke jedinice da ostanu tu, nego i jake okupatorske snage – ranije italijanske, istovremeno i nemačke i kasnije nemačke i bugarske.
Razmere četničke delatnosti bile su mnogo šire od teritorije današnje Srbije, zato činjenica da razmatranje slučaja Draže Mihajlovića treba da se nastavi 24. decembra, na katoličko Badnje veče, uznemirilo je mnoge društvene organizacije u Hrvatskoj, zemlji čije rukovodstvo je mnogo puta govorilo da će rehabilitacija četničkog lidera naškoditi samoj Srbiji i biti ozbiljna korak unazad za antifašističku delatnost. Da li je možda umesno podsetiti na izjavu koju je dao pre nekoliko godina Vuk Jeremić kao ministar spoljnih poslova. Gospodin Jeremić je nazvao proces rehabilitacije Draže Mihajlovića unutrašnjim pitanjem Srbije.
Samardžić: U Hrvatskoj ne postoje uslovi za objektivno bavljenje istorijom Drugog svetskog rata. Većinu vojno sposobnih Hrvata, muslimana i Albanaca tokom skoro celog Drugog svetskog rata dali su Hitleru. Oni su bili pod Hitlerovom komandom sve do aprila '45. Oni su iskoristili politiku komunista na Balkanu da pređu u komunistički tabor i da tako izbegnu kaznu za zločine koje su počinili. I prema tome, njima je komunizam bio spas. I njima je komunistička istoriografija, komunističko viđenje istorije sada spas. I oni će zbog toga uvek da budu protiv generala Draže Mihajlovića i protiv rehabilitacije.
Latas: S obzirom na njegov politički program stvaranja etnički čiste velike Srbije sa teritorijom koja obuhvata prostor Srbije, Crne Gore, Makedonije, delova Albanije, delova Bugarske, Rumunije, Mađarske, delova Austrije, onda, da ne kažemo, najveći deo Hrvatske, pitanje je kako bi oni drugi ili neko otuda gledao. Da li se i onda takav program revitalizuje, ako se Draža Mihajlović oslobađa neke odgovornosti?
Pa ako je Jeremić rekao da je ovo unutrašnja stvar Srbije, znači da Srbija o tome odlučuje. A posledice? Je li govorio o posledicama? Nije. U Srbiji treba da se razmisli o tome koje posledice mogu da nastanu rehabilitacijom. S obzirom na ovaj projekat o stvaranju homogene Srbije zahvatanjem teritorije susednih država... Sigurno oni ne bi odobrili. Ne znam kako će oni gledati i kako treba da gledaju na to.
Timur Blohin,
Izvor: Glas Rusije
.jpg)
