Izvor: Politika, 16.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Red, rad i – osmeh
Od našeg specijalnog izveštača
Tokio, decembra – Zamislite da hodate gradom čijim urednim ulicama bešumno klize najnoviji modeli skupocenih automobila, nema gužve niti saobraćajnih prekršaja i, istovremeno, ne prestajete da se čudite otkud toliko zelenih vrtova i parkova među staklenim neboderima. Ulazite, zatim, u metro i imate 60 sekundi da se smestite u voz, jer za tačno toliko vremena vrata se automatski zatvaraju i, brzinom većom od 350 km na sat, mašina juri >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dalje. Nije reč o kadrovima naučnofantastičnog filma niti o virtuelnoj projekciji grada budućnosti. U pitanju je Tokio.
Otići u Japan iz Srbije prilika je koja se retko pruža. Sreću da posete Zemlju izlazećeg sunca podelili su predstavnik Ministarstva poljoprivrede u Vladi Republike Srbije i novinarka "Politike". Naime, japansko Ministarstvo spoljnih poslova organizovalo je preko svojih ambasada u nekoliko zemalja istočne i srednje Evrope program za mlade i obrazovane ljude u cilju međusobnog povezivanja i saradnje. Tako su se u Tokiju našli predstavnici Ukrajine, Belorusije, Moldavije, Poljske, Albanije, Makedonije, Unmik/Kosova, Hrvatske, BiH, Crne Gore i Srbije. Šta su mogli da vide i nauče od Japanaca ovi mladi ljudi iz država koje, uglavnom, povezuje nevesela politička prošlost i epitet "zemalja u razvoju"?
Posetioce iz navedenih krajeva Evrope Japan iznenađuje vrlo izraženim redom koji, čini se, vlada svuda. Dovoljno je pustiti pogled niz jedan od dugačkih tokijskih bulevara i uveriti se u disciplinu koja ostavlja snažan utisak: na autobuskim stajalištima nema gužve, reka poslovno odevenih ljudi strpljivo čeka zeleno svetlo na semaforima iz kojih "izlaze" zvuci poput cvrkuta ptica ili ambijentalne muzike.
Niko ne prelazi ulicu van pešačkog prelaza, niko nervozno ne "leži" na sireni automobila, veliki broj biciklista mirno se kreće trotoarima... I, po pravilu, svi ljudi su nasmejani. Prema rečima jednog od profesora koji su održali predavanje polaznicima programa, već vekovima japanski narod se iz prirode uči nežnom, osetljivom i pristojnom ponašanju. Negovanje osmeha i prijateljstva u osnovi su harmonije u kojoj Japanci uživaju, iako nisu bili pošteđeni vrlo teških situacija u svojoj istoriji. Zato se strancu ne može dogoditi da bude neljubazno odbijen ukoliko se izgubio na ulicama Tokija, u čijem širem krugu živi više od 30 miliona ljudi.
Iako većina Japanaca ne govori engleski, istog trenutka kad zatražite pomoć izvadiće olovku i papir i nacrtati ono što nisu mogli da izgovore. Upravo je nedovoljno vladanje engleskim jezikom dobar primer koji pokazuje kako japansko društvo rešava probleme. Profesor uglednog tokijskog univerziteta Riokići Hirono saopštio je mladim Evropljanima odluku japanske vlade da, od 2010. godine, u osnovnim i srednjim školama počne paralelna nastava na maternjem i engleskom jeziku.
Tako će mlade generacije biti primorane da uče strani jezik, što im je do sada teško išlo. U tu svrhu Japan će primiti više od sto hiljada profesora engleskog iz celog sveta koji će tri godine moći da borave u ovoj zemlji. Posle tri godine, kažu, postaće pravi Japanci i više neće želeti povratak.
Tokom predavanja i poseta zvaničnim institucijama i velikim firmama poput "Panasonika", nameće se utisak da je obrazovanje najvažniji segment japanskog društva. Ovde, kažu, ljudi uče čitav život. Kada se po završetku studija zaposle, edukativni proces nastavljaju kroz treninge koje im plaćaju kompanije. Podatak da se 30 odsto nacionalnog budžeta izdvaja za kulturu i edukaciju izaziva blagi osećaj zavisti među učesnicima programa.
Ako posle svega ostajete u uverenju da Japanci osim rada po 12 sati ne vide ništa od života i zabave – varate se. Oni se i te kako provode i druže, izlaze u restorane i klubove koji rade do sitnih sati čak i radnim danima, a vikendom posećuju kulturne i istorijske spomenike o kojima se najbrižljivije staraju.
I taman kad smo pomislili da Srbi ne bi mogli da se prilagode organizovanom i previše urednom životu, zatekli smo tri naša zemljaka u Kjotu. U holu jednog od luksuznih tržnih centara bivše carske prestonice sviraju Jovana (klarinet), Iva (violina) i Milan (klavijature). Oduševljeni japanskom poslovnošću, manirima i ljubaznošću, ovo troje muzičara priznaju da retko kada osećaju nostalgiju. Bilo bi drugačije, kažu, kada bi se u svojoj zemlji osećali tako vrednim pažnje i poštovanja kao među nasmejanim i vrednim Japancima.
[objavljeno: ]
