Izvor: Politika, 23.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Reč po reč, oštar meč
Zašto je onaj odbrusio, da mu se nije omaklo, zbog čega je drugi oćutao, nije li cenzurisan...– učestalo se pitaju Amerikanci
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, septembra – Šeta muški lik pločnikom Vašingtona i odsečno opšti sa okolinom: "Bip, bip, bip"... Prolaznici slute da mu je pešački saobraćaj spor, pa da imitira nervoznog vozača koji trubljenjem želi da raščisti put. Ali, on nije taj slučaj. Jeste da uobražava, ali nešto sasvim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << drugo.
U dubokim je i nepodobnim mislima, pa kad god u sebi nešto "izlane", on izusti "bip" – zamišljajući da nastupa na televiziji koja praktikuje da takvim piskom "prekrije" reč koja se ne uklapa u "korektno ophođenje". Po ubrzanosti "bipovanja" reklo bi se da ne može da se doseti izraza prikladnog za široku javnu upotrebu.
Za takvo uživljavanje u ulogu cenzurisanog govornika možda ga je inspirisala nedavna epizoda sa dodele nagrada Emi za vrhunska televizijska ostvarenja. Gledaocima pred malim ekranima bio je uskraćen deo prigodnog govora slavljenice Sali Fild. Primajući priznanje, poručila je, otprilike, da "kad bi majke vladale svetom, ratovi ne bi, do đavola, bili na prvom mestu", ali je ono "do đavola" u prenosu prekriveno "bipom", kao "nepristojan" izraz. Televizija Foks je potez objasnila "važećim standardima", a Sali Fild je zažalila što nije rekla više reči koje bi bile "bipovane"...
Izvan "korektnosti"
Zašto je onaj odbrusio, da mu se nije omaklo, zbog čega je onaj drugi oćutao, nije li cenzurisan...– učestalo se pitaju Amerikanci. Na iračkom ratištu im ide loše, ekonomiji preti recesija, socijalne razlike se produbljuju, uplićali su fondovi za zdravstvo i prosvetu, skandali naviru, pa je mnogima teže nego obično da izražavanje zadrže u okvirima "korektnosti". Reč po reč i nastane žestok meč, koji povremeno razdire celo nacionalno biće.
Moćna liberalna, i internetska, mreža "Muv on" nastojala je da "korektnost", u preispitivanju strategije američkog komandanta u Iraku, očuva u vidu pitanja: "General Petreus ili general koji izdaje nas". Reći tako nešto je "gadno" – uzvratio je šef Bele kuće Džordž Buš, prebacivši im da "napadaju armiju SAD". Gadno je, zapravo, stanje na frontu i gadno nam se tamo piše – poručuje većina anketiranih.
Natali Mur živi od pisanja ali joj je pisanje preselo. Čikaška novinarka se u "Vašington postu" ispovedila da je propatila zbog momka skribomana.
U dotičnog se zaljubila, a kad ih je geografija razdvajala, nije mogla da zadovolji želju da ga čuje. Na telefonske pozive se nije odazivao.
Preferirao je es-em-es poruke. Na mobilni joj je redovno ukucavao ljubavne izjave, najčešće: "Volim te", a da tako nešto lepo nije izgovarao.
Iščezavanje žive reči među njima doživela je kao "agresiju pasivnosti" i kao "parasocijalno ponašanje". Sugeriše da – iako je samo po sebi uživanje – čitanje ne može da zameni uživanje neposrednog kontakta, makar on bio sveden i na daljinsku razmenu reči.
Ali ni neposredno izgovorene reči, pa ni najuverljivije, nisu više kao što su bile. Opala im je vrednost, bar ona koja se meri izdržljivošću pod zubom vremena. "Zajedno, dok nas smrt ne razdvoji" – bračni je zavet koji se ovde sada ispunjava ređe nego ikad. Prvi put u novijoj istoriji, bar posle Drugog svetskog rata, većina Amerikanaca, muškaraca i žena, koji su u dvehiljaditim mogli da proslave "srebrnu svadbu", 25-godišnjicu braka, neće to učiniti jer su se – razveli, mahom zato što nisu mogli da nađu "zajednički jezik".
Data reč o "večnoj vezi" nepostojana je, kažu, gotovo kao izborno obećanje političara. Jedan od njih, gradonačelnik kalifornijskog grada San Dijega, upravo je javno priznao da je promenio baš stav – kojim je osvajao glasove – o dometima braka.
Bio je protivnik sklapanja brakova homoseksualaca, ali je sada potpisao nacrt rezolucije da se oni dozvole. Drhtavim glasom, s mukom zadržavajući suze, na konferenciji za novinare je kazao da je do takvog obrta došlo – zbog potreba njegove porodice. Prihvatio je, kaže, činjenicu da mu je kćerka Liza lezbijka i više nema srca da njoj, a onda i drugima kao što je ona, zabranjuje stupanje u jednopolni brak.
Specijalni "čitači"
"Pustimo neka oči govore." Ta ljubavna poštapalica je našla primenu među bezbednjacima, kao što je Edgar Medina, na aerodromu Orlando, na Floridi. Član je grupe specijalista koji ne stupaju u razgovor s klijentima nego im "čitaju misli". Posao im je, zapravo, da motre na putnike i po njihovom ponašanju otkriju – ono što ni najmodernija tehnologija ne uspeva – sumnjiva lica.
Osmatraju ih pažljivo, neprimetno, registrujući svaki neobičan pokret, preznojavanje, izveštačene grimase, uznemirenost pa i pogled "koji odaje da osoba nešto skriva". Ove godine je oko 600 takvih posmatrača u SAD na dodatnu proveru poslalo oko 40.000 "sumnjivih" od kojih je uhapšeno "gotovo 300".
Aktivisti i pojedini kongresmeni izražavaju bojazan da takva nadziranja mogu da naruše građanske slobode u koje spada i pravo na "neobičnost" u ponašanju, oblačenju. Ali, iz Uprave za bezbednost transporta tvrde da njeni osmatrači ojačavaju front protiv terorizma, što je ovde državni "prioritet nad prioritetima".
Pri tom se ispoljava poprilična brzina. Kurs obuke traje četiri dana, a posle još tri dana rada sa instruktorom osmatrač stupa na scenu.
Naročito se brzo razvija "mikrofacijalna" tehnika, to jest pronicanje u značenje mimike. Osmatrači "moraju da na licu uhvate sumnjivi titraj koji traje samo delić sekunde", izjavio je prestoničkom dnevniku njihov trener Dejvid Macumoto.
U trenu otkrića, nadzirači valjda u sebi osete neki "klik". Nešto kao ono "bip" kojim se cenzurišu "nepodobne reči" u televizijskim emisijama.
Momčilo Pantelić
[objavljeno: 23.09.2007.]
.jpg)
