Izvor: Politika, 02.Sep.2010, 23:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ratoborac kandidat za mirotvorca
Benjamin Netanijahu bi mogao da potvrdi nepisano pravilo politike: desničari imaju više manevarskog prostora za mirovne sporazume. Niko im ne osporava patriotizam
Izraelski premijer, bivši komandos, američki arhitekta, sjajan u komunikaciji kome je ipak draža konfrontacija, jevrejski jastreb sa šansom da postane bliskoistočni golub – sve je to Benjamin Netanijahu.
Ukoliko uspe da se uz američku pomoć dogovori sa Palestincima, bila bi to dramatična transformacija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << čoveka koji je odgajan na zapaljivoj nacionalističkoj ideologiji, političara koji je dve decenije karijere proveo kritikujući sve pokušaje mirenja sa Palestincima, premijera čija je vlada odobrila tragične represalije po Gazi i nije se ustezala da napadne flotilu mira koja je nosila pomoć blokiranom pojasu.
Operacije u Gazi, koje je svet masovno osudio, nisu bile dovoljne, smatra lider desničarskog Likuda. Na kraju svoje poslednje izborne kampanje obišao je jevrejska naselja na Zapadnoj obali, a onda se uputio u podnožje Golanske visoravni obećavajući da njegova vlada nikada neće vratiti ni pedalj zemlje uzete od Sirijaca u ratu 1967. Ni Palestincima ni Sirijcima ne treba vraćati teritorije jer će ih „zgrabiti ekstremisti”.
Nema mnogo dvojbe oko premijerovog tvrdokornog pristupa. Sredinom devedesetih ne samo da je odbacio mirovni sporazum sa Palestincima iz Osla, već je – aludirajući na britanskog premijera koji je potpisao pakt sa Hitlerom – tadašnjeg šefa izraelske diplomatije Šimona Peresa nazvao „gorim od Čemberlena”.
Američki diplomata Denis Ros rekao je jednom da je Bibi, kako Netanijahua nazivaju, „opsednut hibrisom” i citirao Bila Klintona koji se žalio da se Netanijahu ponaša „kao da je Izrael zaista svetska supersila”.
Dugo nije želeo da pominje rešenje „dve države” već se, izbegavajući da kaže šta bi mogao da ponudi, zalagao za produžetak okupacije uz finansijsku pomoć Palestincima, što je nazivao „ekonomskim mirom”.
Najava obrta, saopštenog mada još ne i dokazanog, dogodila se juna 2009, nedelju dana pošto je Barak Obama u Kairu pružio ruku muslimanskom svetu i Arapima posebno, a položaj Palestinaca nazvao „neprihvatljivim”.
„Hajde da napravimo mir”, poručio je tada. „Spreman sam da se sa vama sastanem bilo kada i bilo gde – u Damasku, Rijadu, Bejrutu i u Jerusalimu”.
Nesumnjivo pod američkim pritiskom, Netanijahu je prvi put glasno izgovorio rečenicu koja mu nikako ne leži na srcu: podržao je ideju stvaranja „demilitarizovane palestinske države uz jevrejsku državu”.
Ustupak je bio polovičan – što iz ličnog uverenja, što iz obaveze prema ultradesnim i ultraortodoksnim koalicionim partnerima u vladi. Suprotstavio se američkom pozivu da zamrzne gradnju jevrejskih naselja na okupiranim teritorijama, ponovio je da je Jerusalim nedeljiva i večna prestonica i rekao da nema nameru da razgovara o pravu na povratak Palestinaca (i njihovih potomaka) iz vremena nastanka Izraela 1948.
Razapet između američkih zahteva i Obamine ambicije da reši najduži konflikt savremenog sveta i obaveza prema izraelskoj desnici Netanijahu je ipak učinio ustupak svom jedinom strateškom savezniku.
Njegov govor juna 2009. na univerzitetu Bar Ilan, poznatom kao bastion desnice, dočekan je slabašnim aplauzom. Ispred zgrade demonstranti su nosili postere koji su Obamu prikazivali u arapskoj odeći i uzvikivali slogane protiv odustajanja od zemlje Zapadne obale.
Premijer najdesnije vlade u izraelskoj istoriji oduvek je bio protiv prestanka kolonizacije i vraćanja Zapadne obale, i zbog bezbednosti i zbog ideološkog ubeđenja.
„Naše pravo da stvorimo našu suverenu državu ovde na zemlji Izraela počiva na jednoj jednostavnoj činjenici. Zemlja Izraela je kolevka jevrejskog naroda”, govorio je on.
Podsećao je na bivšu premijerku Goldu Meir koja je, u vremenima jevrejskog naseljavanja Palestine govorila o „narodu bez zemlje za zemlju bez naroda”. Ni pomena o Palestincima.
No, stvarnost na terenu zahtevala je napuštanje biblijskih vizija, posebno otkako je još jedan prononsirani desničar, bivši premijer Arijel Šaron, 2005. napustio pojas Gaze.
Netanijahu se pomirio s tim da Izrael mora da prizna da milioni Palestinaca žive na Zapadnoj obali i da je nastavak kontrole nad tim stanovništvom nepoželjan. „U mojoj viziji, postoje dva slobodna naroda koji žive jedan uz drugi, svako sa svakim, svako sa sopstvenom zastavom i nacionalnom himnom”.
Viziju je dobio, ali mnoge stare argumente je sačuvao. Ne pominje, recimo, šta će biti sa oko 300.000 Jevreja koji žive na Zapadnoj obali. Ili sa blizu 200.000 Jevreja sistematski naseljenih u istočnom Jerusalimu.
Netanijahu je prvi izraelski premijer rođen u Tel Avivu 1949, godinu dana posle stvaranja Države Izrael. Političko opredeljenje poneo je iz kuće. Njegov otac, profesor istorije i pasionirani cionista, bio je lider konzervativnog Revizionističkog pokreta.
Studirao je u SAD da bi se 1967. vratio kako bi odslužio vojni rok. Pet godina je bio pripadnik elitne jedinice komandosa, iste one koja je 1972. uspešno zauzela oteti avion na aerodromu Ben Gurion.
Sudbina mu je bila naklonjenija nego njegovom starijem bratu Jonatanu koji će četiri godine kasnije jedini poginuti u sličnoj akciji izraelskih komandosa na aerodromu Entebe u Ugandi.
Studije na poznatom Institutu za tehnologiju Masačusetsa prekinuo je da bi učestvovao u jomkipurskom ratu 1973. Kasnije je pričao kako pamti susret sa Šaronom i Ehudom Barakom u malom oklopnom transporteru dok su planirali prelaz preko Sueca koji je preokrenuo tok rata. Niko nije znao da će sva trojica biti budući premijeri.
Pošto je diplomirao arhitekturu, stalno između Amerike i Izraela, karijeru je pravio kombinujući politiku i biznis. U znak sećanja na brata osnovao je poseban institut za borbu protiv terorizma. Angažovan je u izraelskoj misiji pri UN gde je četiri godine bio šef, sve do 1988. kada je ušao u Kneset, izraelski parlament.
Prvi Zalivski rat omogućio mu je da ojača poziciju i najavi kandidaturu za premijera, što mu je prvi put uspelo 1996. U tom svojstvu na samitu u Vej Milsu u Merilendu, prvi put je sa Jaserom Arafatom pregovarao o miru na temelju mirovnog sporazuma iz Osla iz 1993.
Palestinci su tada prihvatili da iz svoje povelje izbace poziv na uništavanje jevrejske države, Izraelci su prihvatili da se odreknu dodatnih 13 odsto teritorije Zapadne obale.
Kod kuće su ga svi napali. Desnica ga je optužila za izdaju, levica da svesno sabotira mirovni proces. Barak ga je porazio 1999. Kada je na vlast došao Šaron, bio je šef diplomatije i ministar finansija, ali potom su se politički razišli.
Pre četiri godine uspeo se na komandnu poziciju Likuda. Iako je na izborima 2009. Likud osvojio manje glasova od stranke Kadima, dospeo je u poziciju da ponovo postane premijer. Drugi premijerski mandat umnogome može da zahvali strahu Izraelaca od radikalnog Hamasa u Gazi i nuklearnim pretnjama koje se pripisuju Iranu.
Omogućio je gradnju jevrejskih naselja u istočnom Jerusalimu. Ugrozio odnose sa Jordanom zbog Mosadovog pokušaja da u Amanu ubije lidera Hamasa Haleda Mašela. Istovremeno je, ipak, povukao izraelske vojnike iz Hebrona i u Vej Riveru potpisao memorandum sa Palestincima.
Teško je pretpostaviti da Netanijahu može da rizikuje oštar razdor sa Obamom koji ga je doveo u Vašington i postavio za pregovarački sto sa palestinskim predsednikom Mahmudom Abasom.
Moglo bi da se potvrdi nepisano pravilo politike: desničari imaju više manevarskog prostora za mirovne sporazume. Niko im ne osporava patriotizam. Manja je verovatnoća da budu meta nekog jevrejskog ekstremiste kakav je bio ubijeni premijer Jichak Rabin.
Boško Jakšić
objavljeno: 03.09.2010.
