Izvor: Politika, 18.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rat kome se ne vidi kraj
Pogrešna računica američkih stratega za front u Iraku istumbala i lokalne i globalne odnose
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington, 18. marta – Kada će već jednom da prestane ovo mrcvarenje, pitanje je koje sjedinjava i građane neprijateljskih strana na iračkom frontu. Sebi, komšijama, a naročito svojim vlastima postavljaju ga i tamošnje ojađene i ovdašnje razočarane mase.
Neizvesnost muči i ljude na raznim stranama sveta. Smatraju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da je rat u Iraku poremetio i njihove živote– povećavanjem troškova za vojsku, višim cenama nafte i drugih neizbežnosti, a smanjenjem sredstava za zdravstvo, obrazovanje, socijalu"
Nade da bi okončanjem iračkog „mraka” uskoro svima moglo da „svane”, najžešće je ovih dana– u pripremama za bilanse pete godišnjice tog rata, koja se ovde obeležava sutra a u Iraku prekosutra– najžešće je osporio republikanski kandidat za predsednika SAD senator Džon Mekejn. Sugerisao je da bi na tamošnjem frontu američke trupe mogle da ostanu „hiljadu godina, milion godina, deset miliona godina”, tojest, „zavisno od dogovora s vladom u Bagdadu”.
Pretera ga? Verovatno.
Ali, da je neko ovde u martu 2003. rekao da će se tada pokrenuti sukobi u Iraku nastaviti do današnjih dana– niko mu ne bi poverovao. Još u maju te godine, predsednik Džordž Buš je objavio da su „okončane glavne vojne operacije”, pa se očekivalo samo da „Irak preraste u rasadnik mira, demokratizacije i modernizacije u regionu i šire” i da „Amerika i svet postanu bezbedniji”, kako je poručivala Bele kuća.
U međuvremenu, stvarnost je demantovala takva predskazanja. Irak se pretvorio, prema ovdašnjim zvaničnicima, u „najveći front globalnog rata protiv terorizma”, poprište „koje nadmašuje i surovosti poznatih građanskih ratova”. Ujedno je povećao nestabilnost i na „proširenom Bliskom istoku” i u globalnim razmerama, ne donevši ni proklamovanu demokratizaciju, ni modernizaciju.
Nove dostupne službene prognoze projektuju nastavak rata na više godina, tako da bi moglo da se dogodi da on, posle pet godina trajanja, nije „ni na pola puta”. Po informacijama koje prenosi AP, bagdadski nadležnici kažu da zemlja koju vode neće biti u mogućnosti da se sama stara o unutrašnjoj bezbednosti do 2012, a o svojoj spoljnoj odbrani ni do 2018. godine. Tamošnji operativni američki komandant general Rejmond Odijerno je nedavno procenio da će „američka avijacija i odgovarajući broj kopnenih snaga morati da pomažu iračkim borbenim jedinicama još pet do 10 godina”.
Demokratski predsednički pretendenti Barak Obama i Hilari Klinton obećavaju da bi ubrzali povlačenje američkih trupa, ali još nisu uverili eksperte– kako bi to izveli. U Iraku bukti rat kome se vidi kraj, slute hroničari i podsećaju na 20-godišnju istrajnost pobunjenih Kurda u Turskoj i gerile koja četiri decenije hara Kolumbijom...
Irak je sada „mozaik ratova”, bojište na kome su „sabrana” dejstva svih modernih oružanih obračuna, kažu ovdašnji vojni eksperti, uz napomenu da će to odložiti ishod, sa jasnim pobednikom i gubitnikom. Ali, pred sutrašnju petogodišnjicu, ovde su sačinjeni bilansi dosadašnjih efekata „irakizacije”.
Rezultati su mahom– negativni. Tako bar proizlazi iz liste evidentiranih „učinaka”, koja bi mogla da izgleda ovako:
prvo – stotine hiljada Iračana je poginulo, uz gotovo 4.000 Amerikanaca, i nekoliko miliona raseljeno, a da ni stabilnost ni bolji život nisu dostignuti;
drugo – uzdrmani su globalni odnosi, među kojima i savezništvo Amerike i zapadne Evrope, uz pojačano gloženje između Vašingtona i odavde dugo potcenjivane Moskve;
treće – SAD su izgubile solidarnost koja im je izražavana posle terorističkih napada 11. septembra 2001. na Njujork i Vašington;
četvrto – poverenje u Ameriku i njen internacionalni prestiž pali su naročito zato što je ustanovljeno da je navela netačne razloge za vojni pohod na Irak, jer u njemu nije bilo ni oružja za masovno uništavanje, ni tesnih veza sa Al Kaidom;
peto – većina anketiranih Amerikanaca smatra da sadašnji lideri vode njihovu zemlju u pogrešnom pravcu, i u spoljnoj i u unutrašnjoj politici, a Bušov rejting je jedan od najnižih u istoriji ovdašnjih predsednikovanja;
šesto – rat u Iraku je, s troškom od oko 12 milijardi dolara mesečno, postao najskuplji, posle Drugog svetskog rata, u istoriji američkih spoljnih vojnih angažmana, što ovdašnjim građanima osetno smanjuje standard a povećava nezadovoljstvo;
sedmo – zbog prevelike koncentracije na Irak, Amerika je zanemarila Avganistan iako je tamo povela proklamovani „globalni rat protiv terorizma”, tako da nije uhvaćen Osama bin Laden, dok jačaju svrgnuti talibani i novu vlast svode na „prestonični Kabul sa okolinom”;
osmo – cena nafte je skočila za tri i po puta u poslednjih pet godina, čemu je, uz povećanu tražnju novih sila kao šti su Kina i Indija, doprineo i haos u Iraku;
deveto – ojačane su pozicije odavde oglašenih bliskoistočnih „otpadnika”– kao što su Iran, palestinski Hamas i libanski Hezbolah; i
deseto – znatno povećani ratni izdaci doprineli su i sadašnjim naraslim američkim privrednim i finansijskim posrtanjima, pri čemu sve veću količinu ovdašnjeg spoljnog duga kupuju i neke „nepodobne” vlasti, kako upozorava „Njujork tajms”.
Kompletan spisak lokalnih tumbanja i tumbanja povodom Iraka još nije sačinjen. Njegovo sastavljanje moglo bi, da parafraziramo Mekejna, da potraje „milionima godina”, uz bilione dolara. I uz– neobračunljive žalosti, zbog izgubljenih života i unazađivanja unutrašnjeg i međunarodnog poverenja"
Momčilo Pantelić
[objavljeno: 19/03/2008.]
.jpg)
