Izvor: Glas javnosti, 22.Nov.2009, 15:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Rađanje Hitlera u Americi
Krauthamerova: Volela bih da ovaj intervju počne sa diskusijom o ekonomskoj krizi i tome kako se radnici mogu suočavati sa problemima koji su pred njima. U vašem skorom radu nazvanom „Kriza i nada: njihovo i naše“, kažete da će se „finansijska kriza jednom nekako završiti, a da će institucije koje su je stvorile ostati netaknute“. U vezi s tim, nedavno je primećena pojačana militantna aktivnost u fabrikama, pre svega u Evropi, ali i u Aziji i Severnoj Americi. Kao što znate, okupacija >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << fabrike „Ripablik Vindouz end Dors“ u Čikagu je prvo zauzimanje fabrike od strane radnika još od tridesetih godina prošlog veka.
Čomski: Ne, to nije baš tačno, pošto je 1979. zauzeta fabrika „Ju-Es stila“ u Jangstaunu u Ohaju i, zapravo, to je model koji danas treba pratiti. Oni su tada prešli sa štrajka na preuzimanje napuštenih fabrika koje je „Ju-Es stil“ nameravao da rashoduje. Kasnije su odveli tu stvar na sud, a predvodio ih je radikalni radnički advokat Stouton Lind. Oni nisu tada pobedili na sudu, a mogli su, da su imali dovoljno podrške. To bi mnogo značilo.
Krauthamerova: Ovo nas dovodi do pitanja o tome kako radnici odgovaraju na masovna otpuštanja. Meni se čini da su svi usredsređeni na pojedinačnu korist, umesto da dugoročno misle o radničkom samoupravljanju?
Čomski: To je ono što bi IVV (Industrijski radnici sveta, veliki međunarodni sindikat radnika) trebalo da radi: da daje tu iskru. U pravu ste, ista stvar je bila sa štrajkovima tridesetih godina. Razlog što su direktori i vlasnici bili toliko uplašeni od tih štrajkova je taj što su oni bili samo na jedan korak od preuzimanja fabrika.
Krauthamerova: Stiče se utisak da IVV raste i da se dobija na značaju, ali da ih ostatak američkog radničkog pokreta ne doživljava ozbiljno. Veoma je teško stići do šireg radničkog pokreta u SAD, ako će IVV biti taj koji omogućuje potrebnu „varnicu“.
Čomski: SAD su u ovom smislu drugačije od Evrope i drugih industrijskih zemalja. SAD su, u velikoj meri, društvo kojim upravlja biznis. Za ovo postoji mnogo razloga - SAD nemaju feudalnu tradiciju, pa institucije koje su preživele u Evropi nisu mogle da se održe ovde. Amerikom upravlja neobično klasno svesna, predana, nazovimo je tako, biznis-klasa, sa veoma nasilnom istorijom kad je reč o radničkom pokretu - mnogo nasilnijom nego u Evropi. Napadi na sindikate bili su mnogo ekstremniji u SAD, i mnogo uspešniji. Takođe, i propaganda protiv sindikata bila je uspešnija nego u Evropi, čak i među radnicima, koji bi trebalo da imaju korist od sindikata. U stvari, upečatljiv aspekt biznis-propagande u SAD je demonizacija vlade, počev od Drugog svetskog rata.
Drugi svetski rat završio se sa radikalizacijom populacije u SAD, kao i svugde, i posledica ovoga bile su stvari kao što su preuzimanja fabrika od strane radnika i intervencije vlada. Biznis je ovde krenuo u strašnu propagandnu ofanzivu. Postojale su dve bitne mete: jedna - sindikati, druga - demokratija. Demokratiju je, naime, to jest vladu, trebalo prikazati kao stranu silu koja ljudima uzima pare i pritiska ih, a ne kao njihovu demokratiju, njihovu vladu, kako bi trebalo biti u demokratiji. Na primer, u demokratiji bi dan kada se plaćaju porezi, 15. april, trebalo da je dan radosti, obeležen proslavama, pošto bi to trebalo da znači da dajete sredstva kako bi se ostvarili ciljevi koje ste vi sami zacrtali, kroz demokratski proces. U SAD ovo je dan žalosti, jer ova strana sila - vlada - dolazi i uzima vam teško zarađen novac. Ovo je danas opšti stav, i to je znak velike pobede protivnika demokratije. Naravno, privilegovani sektor mrzi demokratiju, što je ovih dana vidno u raspravi o reformi zdravstvenog sistema.
Krauthamerova: Pomenuli ste da je biznis-klasa veoma svesna. Možete li pojasniti ovo?
Čomski: Pa, samo treba pročitati biznis-literaturu. Tridesetih godina prošlog veka bili su veoma uplašeni i zabrinuti zbog rastuće snage masa, koja je bila opasna za industrijalce. Biznis-propaganda je koristila čisto marksističku retoriku - samo su vrednosti bile izokrenute. Oni konstantno govore o masama, o opasnosti koje one predstavljaju, i načinima kontrole. Oni razumeju šta rade. Na primer, u industriji osiguranja i velikim bankama su trenutno potpuno euforični - i oni to ne kriju - jer su iz krize izašli još jači nego što su bili, i što su, u stvari, stvorili odlične pozicije da stvore temelje za sledeću krizu. Ali njih nije briga za sledeću krizu, jer će ih vlada opet izvući. E to je prava klasna svest.
Krauthamerova: O tome kako biznis koristi propagandu. Rekla bih da je oni više koriste za razbijanje sindikata nego što koriste, recimo, nasilje.
Čomski: Nakratko, posle Drugog svetskog rata, kada je postojala jaka podrška za radnike, ovo je rađeno suptilno. Ali posle Regana, ovo se radi otvoreno. Mislim, Regan je strastveno mrzeo sindikate i želeo je da oni više ne postoje. Reganova administracija poslala je poruku biznisu da neće podržavati Zakon o radu. Broj protivzakonitih otpuštanja utrostručio se za vreme Regana. Tada su počele da žive ove kompanije koje su se specijalizovale za uništavanje sindikata. Nije to nikakva tajna, a oni na raspolaganju imaju čitav niz modela za uništavanje sindikata. Kada je došao Klinton, on je to malo pacifikovao, ali Klinton je imao drugo oružje protiv sindikata, zvano NAFTA (North American Free Trade Agreement - Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini). Poslodavci su se uvek mogli pozvati na NAFTA i zapretiti vođama sindikata premeštajem. To je bilo nezakonito, ali pošto ni Klintonova vlada nije poštovala zakone, nije ni bilo važno to što je nezakonito. U ovo vreme broj blokiranih inicijativa sindikata porastao je za oko 50 odsto.
Onda je došao Buš, o kojem, naravno, ne treba ni trošiti reči. Ali, napadi na sindikate su postali otvoreni za vreme Regana. Zakoni se jednostavno nisu primenjivali.
Krauthamerova: Recite mi onda, kako da se mali, nezavisan sindikat, bori protiv ovoga?
Čomski: Samo morate organizovati ljude i reći im istinu. Nema nikakvih magičnih trikova. Zanimljiv je, recimo, slučaj štrajka u kompaniji „Caterpillar“, ranih devedesetih. „Caterpillar“ je, naime, prva kompanija iz sektora proizvođačke industrije koja je koristila reganovske metode u borbi protiv sindikata. Oni su, naravno nezakonito, iskoristili štrajkbrehere kako bi se izborili sa protestom, što je dobro dokumentovano u Čikago tribjunu. Ovaj list je izvestio tada i o nečem veoma interesantnom: radnici su imali veoma slabu podršku u sopstvenom gradu - Peoriji, kod Čikaga, odakle ih je većina, što je neverovatno, jer je taj grad izgradio sindikat - to je bila zajednica koja je izrasla iz sindikata. Ali, kad je bilo stani-pani, društvo nije podržalo sindikat. Ovo je interesantno i kada je reč o Obami, jer Obama je, navodno, u to vreme bio organizator društva u rejonu Čikaga. Ja sam siguran da je on znao za celu situaciju, pošto je čitao Čikago tribjun, a indikativno je da je prvo mesto na koje je otišao da iskaže svoju podršku radnicima bio upravo - „Caterpillar“. Mislim da on, naravno, nije ovo zaboravio, ali radnički pokret nije reagovao. Čak ni radikalni radnički istoričari se ne sećaju ovoga. Sve se to dogodilo pre samo 15 godina, i zato smatram da je sve to veliki trijumf propagande, na mnoge načine.
Treba mnogo truda da bi se rekonstruisali jaki sindikati i jaka sindikalna inicijativa, ali to se dešavalo i ranije. Na primer, dvadesetih je radnički pokret bio gotovo uništen. Tridesetih, međutim, oživeo je i postao je prilično radikalan. Stvari se dešavaju, ali ne same od sebe. Mislim, onda ste imali Komunističku partiju, koja je bila u srcu građanskog aktivizma i radničkog aktivizma...
Krauthamerova: I vaš otac je bio u sindikatu, i to u IVV?
Čomski: Da. Ne sećam se više ni čime se bavio, radio je u nekoj radionici u Baltimoru. Ja sam odrastao u Filadelfiji, a moja porodica je bila u NJujorku. Tada sam video svojim očima šta je sindikat uradio za njih u vreme Velike depresije. Imao sam dve tetke, koje su bile švalje, i naravno nezaposlene tridesetih, i sindikat im je bukvalno spasio živote. Sindikat ih je uključio u program edukacije, obezbedio im neki minimum za život, i tako dalje... To je bilo jedno pravo društvo, zajednica. I da, svi su bili članovi Komunističke partije - nisu ni na jedan način čak ni razmišljali o Rusiji, tj. SSSR - njihova jedina briga bile su Sjedinjene Američke Države.
Krauthamerova: Šta u budućnosti čeka sindikate? Ako biste imali jedan savet za buduće sindikaliste, u svetlu finansijske krize u kojoj smo i koja je pred nama - koji bi to savet bio?
Čomski: Pa, ja dobijam mnogo pisama od ljudi. Kad večeras odem kući, čekaće me petnaestak pisama, uglavnom od mladih ljudi, klinaca, kojima se uopšte ne sviđa ovo što se dešava, i koji me pitaju za savet. Šta da rade, šta da čitaju, i slično.
E pa, to ne ide tako. Sve zavisi od toga šta si, ko si, kakve su ti vrednosti, u kojim uslovima živiš, kakve opcije realno imaš. Ali, ipak, postoje neke opšte ideje, vrste truizama, koje treba imati na umu. A treba ih ponavljati samo zato što se uvek negiraju.
Pre svega, ne verujte ničem što čujete iz medija uvezanih sa sistemima moći. Tako, ako Obama ili urednik novina ili neko sličan kaže da neko radi nešto, a sada govorim o sindikatima i radničkom pokretu, možete to odmah odbaciti i pretpostaviti da je istina upravo suprotno od toga što vam je rečeno. Morate se osloniti na sebe i svoje saradnike. Nema poklona koji će doći odozgo. Sve morate zaraditi, zaslužiti, a ovo se postiže borbom. Za sve ovo potrebni su razumevanje i ozbiljna analiza opcija koje su pred vama, situacije. E, kad se to ima, onda se može učiniti dosta. Evo, recimo, sada je u toku neka vrsta desničarskog, populističkog, ustanka. Oni se često, pogotovo na levici, samo ismevaju, ali ovo nije prava reakcija. Ako slušate ove ljude kada pričaju, reč je o osobama sa pravim problemima, sa pravim teškoćama. Ja ih često slušam kako se javljaju u radio-programe, i to je veoma interesantno. Ako uspete da na čas suspendujete sve znanje koje imate o svetu i na jedan čas uđete u svet ovih ljudi, možete ih razumeti. Moj osećaj je da su ovi ljudi iskreni, i da iskreno pate. Ovi ljudi misle „ja sam celog života radio sve kako treba: bio sam dobar radnik, dobar hrišćanin, beo sam, muško sam, i imam oružje i dozvolu za njega. Radim sve što bi trebalo da radim, što mi je rečeno da radim. Pa ipak sam pokraden.“ A činjenica je da su pokradeni. Trideset godina njihove plate stagniraju ili opadaju, društvena situacija je sve gora, deca lude, nema škola, nema ničega... E, oni hoće da znaju ko im to radi, i da znaju zašto. I desničari im odgovaraju, kao što je Raš Limbou: „to vam rade bogati liberali koji drže banke i vladu, i naravno, mediji koji ne brinu za vas - oni samo uzimaju od vas i daju sve imigrantima, pederima i komunistima“,
Prava reakcija na ovo, znate, trebalo bi da bude ne ismevanje, nego samokritika. Zašto ih mi ne organizujemo? Pa mislim, mi smo ti koji bi trebalo da organizuju ove ljude, a ne nekakav Raš Limbou!? Postoje istorijske analogije ovome koje, naravno, nisu egzaktne, ali su dovoljno bliske da budu zabrinjavajuće. Ovo sve podseća na ranu nacističku Nemačku. Hitler je uticao na grupe sa sličnim teskobama, davao im je lude odgovore - ali to su barem bili odgovori. Ove grupe ih, tada, nisu dobijale iz drugih izvora. Samo što su tada kao problem identifikovani Jevreji i boljševici.
Mislim, liberalni demokrati neće reći prosečnom Amerikancu „da, varaju te zato što se održava politika koju smo uspostavljali tokom svih ovih godina i koju sada održavamo“. To neće biti odgovor. A odgovore sa levice ne dobijaju. Tako da postoji unutrašnja koherencija i logika u onome što dobijaju od Limboua, Glena Beka i drugih tih. Oni zvuče uverljivo - vrlo su samouvereni, i imaju odgovor na svako pitanje - lud odgovor, ali odgovor. E sad, što se to tako odvija - naša je greška. Tako da, ove ljude ne treba ismevati, već treba s njima razgovarati, razumeti ih i s njima pričati o stvarnim tegobama, o stvarnoj patnji, i dati im jedan razuman odgovor, na primer ovaj: „preuzmite svoje fabrike!“
