Izvor: Danas, 19.Nov.2014, 21:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Putin na ledu
Globalne temperature rastu, ali nema naznaka „otopljavanja“ zamrznutih konflikata bivšeg Sovjetskog Saveza. Naprotiv, taj „led“ se širi.
Podrška Rusije za izbore koji su održali separatisti u Donjecku i Lugansku, ključnim gradovima u ukrajinskom regionu Donbas, ukazuje da je Kremlj rešio da započne još jedan privremeni „mini Hladni rat“, ovog puta u područjima najvažnije susedne zemlje Rusije, koja su pod kontrolom pobunjenika. Ali potiskivanje ukrajinske legitimne >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << vlade iz regiona ima daleko veći potencijal za destabilizaciju nego podrška Kremlja za druge otcepljene teritorije bivših sovjetskih republika - za moldavijsko Pridnjestrovlje i gruzijske regione Abhaziju i Južnu Osetiju.
Brisanjem granice sa Ukrajinom Rusija uspostavlja odnos s faličnim, međunarodno nepriznatim entitetom koji u kulturološkom i istorijskom smislu ne pripada zamišljenoj „Novorusiji“ koju su proglasili separatisti, već „neumrtvljenom“ Sovjetskom Savezu. Pitanje koje se postavlja jeste zašto ruski predsednik Vladimir Putin i njegova svita smatraju zamrznuti konflikt u Donbasu, koji je započet da bi predupredio nalaženje političkog rešenje i uspostavljanje trajnog mira, pozitivnim ishodom za svoju zemlju.
U okviru svojih trenutnih granica Donjeck i Lugansk su od zanemarljivog geostrateškog značaja za Rusiju. Za razliku od Pridnjestrovlja ili Abhazije, Donbas je izuzetno industrijalizovan i zavisi od subvencija; njegova infrastruktura je uništena; a vlasnici njegovih kompanija su pretežno oligarsi, koji su od konflikta pobegli u Kijev, London ili Pariz, a ne u Moskvu. Dodajmo tome neregularan pravni status ovih samoproglašenih „narodnih republika“, što industrijskim proizvođačima Donbasa onemogućava trgovinu sa svetom, a ekonomski (i socijalni) izgledi regiona nisu sjajni.
Građane drugih otcepljenih regiona pod pokroviteljstvom Rusije dugo pokoravaju njihovi prljavi „feudalni demokratski“ sistemi u kojima lokalni lideri rutinski organizuju kvaziizbore i svoju moć zasnivaju na korupciji u mafijaškom stilu i pokroviteljstvu. Nakon što su separatisti nekoliko meseci davali prazna obećanja, malo je verovatno da će se građani Donjecka i Luganska mirno pomiriti s preobražajem Donbasa u još jedan međunarodno izolovani parijski entitet od čega profitiraju kriminalne mreže sa sedištem u Rusiji.
Započevši zamrznuti konflikt u Donbasu, Rusija gura prst u oko ukrajinskoj strani i na kratke staze komplikuje odnose između ukrajinskog predsednika Petra Porošenka i premijera zemlje Arsenija Jacenjuka. Ali je takođe zagarantovala da će na duge staze ukrajinske vlasti učvrstiti antiruski sentiment i politiku, što znači da Rusija neće moći decenijama da normalizuje odnose sa Ukrajinom.
Štaviše, Putinova podrška za separatiste u Donbasu je završni udarac za njegov projekat regionalne integracije - Evroazijsku uniju pod rukovodstvom Rusije. Ironija je u tome što su ambicije Rusije u vezi sa Evroazijskom unijom te koje podstiču njenu nasilnu reakciju na okretanje Ukrajine ka Zapadu, pri čemu Putin shvata da bez Ukrajine blok ne može da ispuni njegovu viziju održivog rivala Evropskoj uniji. Ipak, šokantnom povredom teritorijalnog integriteta Ukrajine bez trunke kajanja Rusija nije samo zatrovala odnose s Kijevom, već i implicitno ugrožava potencijalne članove Evroazijske unije.
Šta je geopolitički cilj Rusije u kontekstu preobražaja Donbasa u njenu trajnu jugozapadnu periferiju? Zašto bi Kremlj izražavao „poštovanje“ za izbore koje neće priznati gotovo nijedna zemlja?
Odgovor bi mogao prosto da glasi da je Kremlj sam sebe saterao uza zid. Ruski državni mediji, zajedno s nacionalistima u zemlji stvorili su uzburkanu atmosferu u javnosti, što rusku politiku prema Ukrajini lišava taktičke fleksibilnosti. Umesto sveobuhvatne strategije Kremlj se uzda u ad hok postupke da bi obezbedio garancije da ruska javnost, od čije podrške zavisi, to ne smatra njegovom izdajom pobunjenika u Ukrajini. Sa svoje strane, lideri ukrajinskih pobunjenika, nevoljni da izgube novostečena područja delovanja, svesrdno lobiraju protiv svakog pomirenja ruske i ukrajinske vlade.
Ukratko, ruska delovanja u Donbasu mogu da budu više simbolična i oportunistička, nego strateška. Ali to ih ne čini manje opasnim. Putin sada gubi inicijativu koju je pokrenuo na Krimu tako što je krvavu borbu za Donbas pretvorio u nerešivi zapećak. Pošto cene nafte naglo padaju, Putin možda sada može da se oseća obaveznim da napravi još jedan očajnički i destruktivan potez u nadi da će uveriti svet da još uvek drži situaciju pod kontrolom. Napori da se utvrdi neka velika strateška vizija iza tih osujećujućih taktika će se, međutim, pokazati jalovim.
Suočavajući se s pritiscima sa svih strana, Putin gubi svoje geostrateško tlo. Njegova spoljnopolitička dostignuća u proteklih godinu dana ne treba precenjivati. Pripajanjem Krima je izgubio Ukrajinu. A „zamrzavanjem“ Donbasa, zauvek je uništio svoj san o kvaziimperijalnoj Evroazijskoj uniji.
Stiven Holms je profesor na Pravnom fakultetu na Univerzitetu Njujork. Ivan Krastev je predsedavajući Centra za liberalne strategije u Sofiji i stalni saradnik na Institutu za nauke o čoveku u Beču
