Izvor: RuskaRec.ru, 30.Avg.2017, 15:45   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Psovke, pijanstvo i ništavilo: Pet najskandaloznijih ruskih filmova

1. „Matilda“ (2017), Aleksej Učitelj Priča o ljubavi imperatora Nikolaja II i balerine Matilde Kšesinske već više od godinu dana izaziva gnev u ruskoj javnosti. Film Alekseja Učitelja „Matilda“ u Rusiji je od početka praćen „nedaćama“: još u toku snimanja je javno tužilaštvo vršilo provere zbog sumnje da se vređaju osećanja vernika, autor je optužen za laž i vređanje svetitelja Ruske pravoslavne crkve, spaljivani su posteri filma i rediteljeve slike, organizovane >> Pročitaj celu vest na sajtu RuskaRec.ru << su akcije protesta, itd.
Izvor: Kinopoisk.ru
Zanimljivo je što film još niko nije video. Zvanična premijera je planirana za 6. oktobar ove godine u Marijinskom teatru u Peterburgu. Zaključak o filmu je izveden najpre po sinopsisu, a zatim po trejleru, na osnovu kojeg je (zbog scene u carskim odajama) „Matilda“ upoređena sa „Emanuelom“.
Ministarstvo kulture već predviđa uspeh „Matilde“ na dodeljivanju „Oskara“ (ako ga ruski komitet predloži), jer „film blati rusku istoriju, a filmovi koji to rade često pobeđuju“. Filmski kritičari govore o velikoj zaradi koju će ostvariti film (između ostalog i zbog skandala).

2. „Levijatan“ (2014), Andrej Zvjagincev Socijalna drama Andreja Zvjaginceva o odnosima sa državom i velikoruskoj borbi „malog čoveka“ protiv sistema prikazuje rusku provinciju, korumpiranog gradonačelnika, gramzivog sveštenika, mutne pejzaže i ogromne količine votke. Koliko je film dobio međunarodnih nagrada, toliko je u Rusiji dobio pogrdnih epiteta. Sa jedne strane su „Zlatna palma“ u Kanu, „Zlatni globus“, uži izbor za „Oskara“, nagrade FIPRESCI i Londonskog udruženja filmskih kritičara, a sa druge su otvorena gnevna pisma o zlu koje nije dostojno prikazivanja javnosti, negodovanje pravoslavnih aktivista i frapiranih funkcionera.
O „Levijatanu“ se raspravljalo u svakoj kuhinji. Ljudi su najviše uvređeni količinom alkohola. „Kod nas se toliko ne pije“, komentarisalo se na uzburkanom internetu. Funkcioneri su negodovali što je film snimljen za državni novac, a to već liči na „državni mazohizam“. Čini se da je najuvredljivija ipak činjenica da se film koji loše govori o Rusiji toliko nagrađuje na Zapadu.

3. „Jurjev dan“ (2008), Kiril Serebrenikov Junakinja „Jurjevog dana“ je operska pevačica koja umesto gostovanja u Evropi posle lične drame odlučuje da ostane u ruskoj provinciji i traži spas i pokajanje među meštanima – malograđanima, alkoholičarima i parohijanima mnogobrojnih crkava
Film o životu u bezličnom ruskom gradu jedno je od najskandaloznijih i najkontoverznijih ostvarenja poznatog reditelja, s tim što ovog puta prekor za neautentičnost i banalnost nije uputila država, nego su to učinili svi filmski kritičari i cela ruska javnost (što je retkost za filmove kojima je strana kritika dala visoku ocenu – „Jurijev dan“ je dobio 4 nagrade na festivalu u Lokarnu). Ovaj film je istovremeno kritikovan za duhovnost i za odsustvo duhovnosti, za to što proslavlja Rusiju i što je sramoti, a još i za to što nije odgovorio na pitanje da li je zombi-apokalipsa već nastupila (a mi je nismo primetili), ili duhovnost i vera svima donose spasenje.

4. „Teret sa šifrom 200“ (2007), Aleksej Balabanov Kada se ovaj horor film o sovjetsko-ruskoj stvarnosti pojavio, izazvao je kulturni šok i postao sinonim „dna“ ruske perestrojke. Pred kraj Brežnjevljevog perioda (1984) milicioner psihopata siluje i otima ćerku komuniste i funkcionera. U krevetu leži leš, iznad njega lete muve, televizor zombira stanovništvo, a rat u Avganistanu je u punom jeku. Takav portret epohe na nož su dočekali kritičari državnih medija, kao i čitavo javno mnjenje koje se sa nostalgijom seća Sovjetskog Saveza.
Film je u Veneciji prikazan van konkurencije, a dobio je nagradu Roterdamskog festivala. U Rusiji je njegova sudbina bila sledeća: najpre je nekoliko stalnih glumaca čuvenog Balabanova odbilo da igra u filmu, zatim je usledilo dugotrajno dvoumljenje da li filmu odobriti prikazivanje ili ne. Na kraju je odobreno i cela zemlja se naježila, jer se ispostavilo da film ne može gledati čak ni vrlo iskusno oko.

5. „Astenični sindrom“ (1989), Kira Muratova Kira Muratova je stalno iritirala sovjetske cenzore. Njeni „izvitopereni filmovi“ sa lirskom zamagljenošću, otuđenošću i teškim pitanjima (na primer, „šta je to javnost“) postali su krajnje popularni na Zapadu, baš kao što su bili krajnje nepopularni u Rusiji. Neki od njih su godinama čamili „u fioci“, neke su iskasapili urednici, a Muratova je dugo bila nepoželjna u svetu filma.
Pojavom „Asteničnog sindroma“ počinje rediteljkina turneja po festivalima (film je nagrađen u Berlinu), a ujedno je pokrenuta i diskusija o dozvoljenosti, odnosno nedozvoljenosti psovanja na velikom ekranu. U Rusiji ovaj film dve godine nije dobio dozvolu za prikazivanje. Najzad je Gorbačovljeva perestrojka uspela da ga „svari” kao dijagnozu besmislenosti stare i čudnih osobina nove ideologije, ali dugo nije mogla da se pomiri sa psovkama glavne junakinje, tako da je film najpre legalno prikazivan isključivo u filmskim klubovima. Muratova je na kraju izašla kao pobednik, i dijalog u metrou nije isečen.

Nastavak na RuskaRec.ru...