Izvor: Politika, 06.Dec.2012, 16:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Prst na obaraču, kletva u zraku” Nagorno-Karabaha
Iako više nema pravih ratnih dejstava, sudbina regiona oko kojeg se spore Jermeni i Azerbejdžanci ni izbliza nije konačno rešena
Od našeg specijalnog izveštača
Stepanakert – „Dobro došli na prvu liniju”, salutira vojnik zapovedniku brigade u čijoj pratnji dolazimo na liniju razdvajanja jermenske enklave Nagorno-Karabah i Azerbejdžana unutar čijih međunarodno priznatih granica se nalazi sporna teritorija.
Pustoš i sivilo opominju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da se situacija promenila od trenutka kada smo izašli iz sigurnosti bele „lade” koja nas je uz muzičku podlogu, u ovim krajevima nezaobilaznih ruskih šlagera, dovezla ovamo. Vojna baza je početak i kraj improvizovanog puta koji predstavlja jedinu vezu vojnika sa pozadinom.
Veoma je mirno na liniji razdvajanja. Možda i previše, pa je teško odagnati utisak teskobe i besmisla.
„Samo prati naša uputstva i neće biti problema”, kao da iz daljine odjekuje poznati glas prevodioca. Kaže da je kontakt linija sa protivničkim snagama na ovom mestu manja od kilometar i da su vojnici koji nisu poštovali bezbednosna pravila, svoju neopreznost – platili glavom.
Nekoliko trenutaka kasnije, sa šlemom i pancirom na sebi, provlačimo se kroz prašnjavi rov koji je taman toliko širok da vojnici pod punom ratnom opremom mogu da se mimoiđu.
Na položaju uglavnom golobradi mladići. Da li se plaše?
„Čast nam je da budemo ovde”, odgovaraju. Braća blizanci Ašot i Artur najpre stidljivo a zatim sve razgaljenije pričaju o svojim životima „tamo, kod kuće”. Ašot je oženjen i ima trogodišnju ćerkicu.
„Voleo bih da dobijem i sina. Mislim da svako ko živi u Nagorno-Karabahu treba da ima i muško dete. Ono je budući vojnik”, kaže i pali cigaretu. Ironično, „laki strajk”.
Dok iz rova kroz dvogled posmatramo „neprijateljski položaj”, po glavi se neprestano vrzmaju stihovi „Zabranjenog pušenja” – „Prst na obaraču, kletva u zraku…”
Doslovce na puškomet, nemoguće je ne pomisliti – zar mora ovako?
Kroz istoriju hrišćanski Jermeni i muslimanski Azeri nisu uvek bili neprijatelji i vekovima su delili sudbinu surovog života na južnom Kavkazu. Ipak, spor oko „istorijskog prava” na brdovite, retko naseljene predele Karabaha oduvek je bio tačka neslaganja. Većinsko jermensko stanovništvo je želelo da se region pripoji Jermeniji, pa je odluka sovjetskog Biroa za Kavkaz 1921. da presudi u korist Azerbejdžanaca ovde dočekana kao šamar koji još pamte sa gorčinom.
„Staljin je poklonio Arcah Azerbejdžanu jer je Jermenija tada bila veoma slaba”, kaže Artak, moj vodič kroz Nagorno-Karabah, koristeći jermenski termin za region. „Azeri insistiraju na imenu Nagorno-Karabah jer je navodno njihovo i time dokazuje da imaju pravo na teritoriju. Poreklo reči je u stvari iz turskog i persijskog jezika. Znači: Planinska crna bašta.”
Po jermensku stranu nepovoljnu odluku SSSR-a je, ipak, snažno odredila odlučnost Ataturkove Turske koja je jasno stala iza aspiracija Bakua. Rešenje je potvrđeno formiranjem Autonomne Oblasti Nagorno-Karabah, kao „ostrva” unutar granica Sovjetske Socijalističke Republike Azerbejdžan, bez direktne kopnene veze sa Jermenijom.
Politika potkazivanja i poslušništva koju je diktirao komunistički aparat iz Moskve nije ostavljala mnogo prostora za „talasanje” u SSSR-u, a Karabah nije bio izuzetak. Urušavanjem Sovjetskog Saveza pušten je duh iz boce i dolazi do prvih disidentskih pokreta, najpre u ovom regionu. Tačka preokreta bio je pogrom nad jermenskim stanovništvom početkom 1988. nakon čega je usledila odmazda nad azerskim starosedeocima u Jermeniji.
Ogromni miting na jednom od centralnih trgova u Jerevanu označio je početak borbe za Karabah i „ispravljanje istorijske nepravde”, kako Jermeni vole da kažu. U narednom periodu stvari se odvijaju munjevitom brzinom – Azerbejdžan i Jermenija proglašavaju istupanje iz SSSR-a u septembru, a Nagorno-Karabah iz Azerbejdžana u decembru 1991. godine. Prema nekim procenama, u žestokim ratnim sukobima koji su okončani 1994. poginulo je oko 17.000 ljudi. Pravi mir, međutim, još nije počeo i ceo region je u stanju stalnog iščekivanja konačnog rešenja.
„Opasnost stalno vreba. Nema opuštanja. Obavezno služenje vojske traje dve godine, a kasnije se stalno organizuju vojne vežbe da ne zaboravimo naučeno”, kaže vodič Artak dok pokazuje video-klip jedne takve akcije gde uz opšte oduševljenje sa kolegama uvežbava gađanje iz haubice.
„Ludi Jermeni”, kažem u šali.
„Naravno. Zato Azerbejdžanci ne smeju da nas napadnu iako ih ima više. Znaju da ćemo se boriti do poslednjeg”, odgovara lakonski ne ostavljajući prostor za dalju diskusiju.
Premda se zvanično nalazi u okviru Azerbejdžana, Nagorno-Karabah funkcioniše kao de fakto država. Ima svoju vladu, skupštinu, policiju. Iako međunarodno nepriznati, čak ni od strane Jermenije, čini se da ne brinu mnogo zbog toga. Zahvaljujući izdašnim donacijama moćne dijaspore koja upumpava ogromne sume novca ne osećaju se preterano efekti međunarodne izolacije.
U vojničkoj sobi na prvoj liniji fronta vri voda za kafu.
„Turska?”, pitam.
„Mi je zovemo jermenska”, odgovaraju.
Dok polako ispijamo ukusni napitak, pričaju o običnim stvarima – fudbalu, devojkama, mestima na koja planiraju da izlaze kada dobiju odsustvo. Odjednom, svi poustajaše. Vreme je za smenu straže na položaju.
„Moramo da odmenimo saborce, treba im odmor”, objašnjavaju dok svaki disciplinovano pere svoju šoljicu za kafu. Uzimaju puške i nestaju u nepreglednim rovovima kojima je ispresecana zemlja.
Još je malo vremena ostalo do povratka u Stepanakert pa natenane završavam svoju kafu. Sivi predeo razbija karabaška crveno-plavo-narandžasta trobojka, ista kao jermenska samo sa dodatkom bele cikcak linije koja simbolizuje odvojenost od matice.
Dragan Vukotić
objavljeno: 06.12.2012.
.jpg)
