Izvor: Politika, 12.Mar.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Protivnik po nahođenju
Kad povećava vojni budžet Kina je "pretnja" (za Čejnija), a posle toga – kad Amerikanci prodaju rakete Tajvanu – ona više "nije strateški neprijatelj SAD" (za Gejtsa)
Kinezi i Amerikanci kao da slede isti scenario i isti diplomatski ritual svake godine u ovo doba: kad Svekineski narodni kongres na svom prolećnom zasedanju usvoji novi vojni budžet – a on se povećava srazmerno brzom privrednom razvoju Kine – u Vašingtonu se negoduje. Kina je tada "opasnost". Kineska >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vlada se obično optužuje da brže naoružava svoju armiju (najmnogoljudniju na svetu, kaže se, kao da i sama Kina nije najmnogoljudnija zemlja) nego što je neophodno, čime se remeti vojna ravnoteža u Aziji, posebno na Dalekom istoku.
Kinezi to odlučno demantuju, tvrdeći da modernizuju celu zemlju, pa samim tim i armiju, ali da to čine da bi mogli da brane ono što su stekli, a ne da bi nekoga napali.
Ovoga puta teške reči su stigle od potpredsednika Dika Čejnija, u vreme njegove posete Australiji. On je optužio kinesku vladu da jedno govori, a drugo radi, jer jača oružane snage u navodnom raskoraku sa deklarisanim ciljem miroljubivog razvoja zemlje. Pretnju okruženju on je video u povećanju vojnog budžeta Kine za 17,8 odsto, što je iznad ustaljenog godišnjeg ritma i predstavlja skok sa 36,6 milijardi na 44,94 milijardi dolara.
Drugi povod optužbama bilo je nedavno precizno obaranje jednog kineskog zastarelog veštačkog satelita raketom sa vojnog poligona u blizini Pekinga. Tim opitom su Kinezi demonstrirali domet u kosmičkoj tehnologiji, stavljajući posredno do znanja Amerikancima da tako mogu, ako žele, da obore i bilo koji od četrdesetak njihovih špijunskih satelita iznad Kine.
Premda je Čejni bio opsednut raketom bezmalo koliko i budžetom, Kinezi su satelit predali zaboravu. Samo su podsetili da i Amerikanci imaju takvu raketnu tehnologiju, pa da, kad je već tako, ne vide razloga da je nemaju i oni.
Pogled kroz ključaonicu
A povodom usvajanja vojnog budžeta predstavnik za štampu Svekineskog narodnog kongresa je rekao: "Kineska narodna odbrana služi zaštiti bezbednosti i ujedinjenju zemlje, kao i osiguranju puta ka izgradnji uspešnog društva. Kina nema ni način ni nameru da uđe u oružanu trku sa bilo kojom zemljom i ne predstavlja, niti će predstavljati, pretnju bilo kojoj zemlji."
Štampa je potom bila preplavljena uporednim ciframa o vojnim izdacima velikih sila. General Ljao Silog, član Centralne vojne komisije, za primer je naveo 2005. godinu. Tadašnji budžet za odbranu NR Kine iznosio je 30,6 milijardi dolara, što je činilo 6,19 odsto američkog, 52,59 odsto britanskog, 67,52 odsto japanskog i 71,45 odsto francuskog vojnog budžeta. Od svog bruto nacionalnog dohotka Kina je na naoružanje i modernizaciju armije trošila 1,35 odsto, a SAD 4,03 odsto, Britanija 2,71 odsto, Francuska 1,93 odsto.
A povodom američkih primedbi o "nedovoljnoj transparentnosti" utroška vojnog budžeta i čak sumnji da je on i do dva-tri puta veći nego što se u Pekingu zvanično tvrdi, portparol Ministarstva spoljnih poslova je pitao strane dopisnike: "Šta biste odgovorili susedu koji vam viri u kuću kroz ključaonicu i viče: otvaraj vrata, da vidimo šta imaš unutra! Da li biste pozvali policiju?"
Pošto je potpredsednik Čejni izrazio nezadovoljstvo kineskim vojnim budžetom, usledio je događaj poznat iz ranijih scenarija: Vašington je najavio prodaju nove količine oružja Tajvanu. Obrazloženje: oružje je namenjeno odbrani (naravno, od mogućeg napada Narodnooslobodilačke armije Kine).
Burov oblog
Pentagon je obavestio Kongres da će Tajvanu biti prodato 400 raketa srednjeg dometa za 421 milion dolara. Sad je na Kineze došao red da izraze svoje nezadovoljstvo. Oni prodaju oružja Tajvanu ocenjuju kao kršenje međudržavnih sporazuma između Kine i SAD, "bezobzirno mešanje u kineske unutrašnje poslove" i podsticaj tajvanskom separatizmu i trendu ka nezavisnosti. Peking traži da SAD "obustave prodaju oružja, prekinu vojne veze sa Tajvanom i ne podstiču snage koje traže nezavisnost, kako se ne bi ugrozili mir i bezbednost u Tajvanskom moreuzu, kao i u kinesko-američkim odnosima".
Nekako u to vreme u Peking je – na opipavanje pulsa – otišao Džon Negroponte, pomoćnik američkog državnog sekretara. On je ublažio Čejnijevu izjavu, kao što se ranije dešavalo u sličnim prilikama da izjave "jastrebova", Čejnija ili Ramsfelda, ublažavaju Kolin Pauel ili Kondoliza Rajs, ostavljajući utisak dvostrukog standarda u američkom pristupu Kini.
Kina je ponekad partner, ponekad suparnik, ponekad politički protivnik, ponekad ideološki, a ponekad i potencijalni vojni neprijatelj. Negroponte je novinarima ukazao na "poentu" u kineskom vojnom budžetu: "nedovoljnu transparentnost". On kaže: "Nije stvar toliko u budžetu i njegovom povećanju, koliko u boljem razumevanju tih pitanja kroz dijalog i transparentnost."
Pošto u Kongresu nije bilo nesaglasnosti sa odlukom Pentagona da se Tajvanu prodaju rakete i pošto je i ministar finansija Henri Polson išao u Peking da podstakne ekonomsku saradnju između dve zemlje, oglasio se ministar odbrane Robert Gejts – da na kineski otok, izazvan Čejnijevim optužbama, stavi burov oblog. "Ja ne vidim Kinu (uprkos njenom rastućem vojnom budžetu) kao strateškog neprijatelja Sjedinjenih Država. Ona je u izvesnom smislu partner, a sa drugog stanovišta je i suparnik, pa zato naprosto gledamo šta oni to rade."
Kina je, tako, i prijatelj i protivnik – po nahođenju.
Dragoslav Rančić
[objavljeno: 12.03.2007.]
.jpg)
