Izvor: Politika, 10.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prolaz kroz crveno svetlo
Pristajući na čergarske običaje, naši izdavači pokazuju da nisu spremni da se ozbiljno i dostojanstveno bave svojom profesijom
U jednom trenutku, dva velika grada u Srbiji, Kragujevac i Kraljevo – ostala su bez knjižara. Nekadašnja prestonica Srbije – ostala je bez knjižara. Grad koji je iznedrio dobitnika NIN-ove nagrade – ostao je bez knjižara. A ko zna koliko je još gradova u Srbiji ostalo bez knjižara. A da se to i ne zna. I da nikoga ne brine. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Ništa nije bolje ni u Beogradu. U knjižari Jugoslovenske knjige je parfimerija, u knjižari BIGZ-a banka.
Problemi u izdavaštvu su veliki. Očekivalo se da će Zakon o kulturi, krovni, kako voli da kaže ministar Vojislav Brajović, rešiti mnoge probleme. A Zakon o izdavaštvu urediti odnose između pisaca, izdavača i knjižara. Ali, kako od ovih zakona nema ništa, iako su neki prošli javnu raspravu, dok ne prođu izbori i ne formira se novi parlament, svi love u mutnom, a naročito trgovci, nakupci i prekupci. Otuda i knjige, kao i kineske majice, na ulici. Otuda ulični sajmovi knjiga.
I nije problem što je i knjiga ušla u „sivu zonu”, i što na ulici ne rade fiskalne kase, već što od toga nemaju nikakve koristi ni pisci, ni izdavači, ni knjižari, pa ni čitaoci i kupci knjiga. Na dobitku su samo trgovci. Oni koji misle da je knjiga obična roba, na kojoj se može dobro zaraditi.
Aleksandar Drakulić, predsednik Grupacije za knjižarstvo u Privrednoj komori Srbije, kaže: „Država, izdavači i kupci bi konačno trebalo da se odluče: da li žele da se knjige prodaju u knjižarama i na druge legalne načine, ili žele da se knjige prodaju na tezgama, mini i maksi sajmovima. Obe varijante jednostavno nisu moguće u isto vreme. Ulična prodaja knjiga je tužna slika. U normalnim zemljama ništa se ne prodaje na ulici, pogotovo ne knjige. Prodaja knjiga na stotinama tzv. sajmova knjiga je još tužnija slika razaranja tržišta knjiga”.
Među knjižarama se, ističe Drakulić, nije raširio neki misteriozni, tropski virus pa zbog toga umiru. Knjižare jednostavno ne mogu da izdrže tržišnu utakmicu u kojoj njihovi konkurenti na ulicama i na tzv. sajmovima ne plaćaju poreze, mnoštvo dažbina, knjigovođe, ne prijavljuju radnike i izdavače koji, po pravilu, smatraju sasvim normalnim da krajnjim kupcima prodaju knjige po istim cenama kao i knjižarama. Ako se ovaj ekonomski model zadrži propašće i ovo malo preostalih knjižara.
U Subotici se upravo održava još jedan „najlonski” sajam knjiga. Branislav Gojković, direktor „Platoa”, s puno gorčine, veli: „Pristajući na ovakve čergarske običaje, naši izdavači pokazuju da nisu spremni da se ozbiljno i dostojanstveno bave svojom profesijom. Ulična tezgarenja „velikih izdavača Srbije” pružaju sasvim drugačiju sliku ove profesije: iz crnog lagera, sa robom koja zapravo nema cenu, bez fiskalnih kasa, u tužnom ambijentu, prodaju se knjige koje publiku privlače šarenilom i šljaštenjem, mehanizmom vašarskih šarenih laža, a ne kvalitetom, ne onom idejom i misijom koju knjiga sama sobom nosi. To što se nudi su horoskopi, kuvari, ljubavni romani, trileri”.
Oni se služe prevarom. Varaju najpre državu sivom zonom prodaje, prodajom bez fiskalnih kasa, a potom varaju samog kupca, nudeći mu primamljiv popust za robu koja vredi mnogo manje od izražene cene ili ne vredi ništa. Izdavači koji u tome uzmu učešća, nisu ni svesni da je ćar koju dobiju tom prilikom vrlo mala, a da malo veću korist izvlače oni (izdavači) koji su takav najlonski sajam organizovali, time što posežu za mehanizmima zarade razrađenim devedesetih godina, a čija je suština brzo, fantomsko, švercersko pojavljivanje na improvizovanim tezgama, nagomilavanje crnog keša i beg, pa postavljanje šatora negde drugde.
Najlonski sajam u Subotici je, naglašava Gojković, poruka srpskih izdavača svojim građanima i čitaocima da im knjižare nisu potrebne i da će oni uraditi sve da do otvaranja knjižara ne dođe.
Srpski izdavači su, smatra Žarko Čigoja, vlasnik „Čigoja štampe”, posustali u svom angažmanu i borbi za knjigu. Jedna od ideja koja mu se čini najrealnijom je licenciranje izdavaštva . Predlog je da se u okviru Centra za knjigu Ministarstva kulture ustanovi registar izdavača. Svako ko želi da se bavi izdavaštvom upisuje se u registar izdavača i dobija licencu za obavljanje delatnosti. Za upis u registar potrebno je da izdavač bude preduzeće ili ako je fizičko lice član Udruženja pisaca, da ima izdavački plan, urednika, poslovni prostor, da nema dugove, da ima odgovarajući platni bonitet.
Istovremeno izdavači i knjižari treba da se izbore za jedinstven koncept prodaje knjiga. Knjižara je sve manje, rabati su ogromni i kreću se od 30 do 70 procenata. Komisiona prodaja knjiga se smanjuje, IPS i „Plato”, najveći prodavci knjiga, više ne primaju knjige u komisionu prodaju tako da je broj naslova u ponudi daleko manji. Pored toga, izdavači su i kod otkupa primorani da knjige prodaju državi sa rabatom od 35 procenata. Kakva je to onda pomoć izdavačima, pre bi se reklo da je to pomoć bibliotekama da dobiju što više naslova, što je u redu, ali ne treba da ide na štetu izdavača. Jedan od nameta izdavačima je i deset obaveznih primeraka Narodnoj biblioteci Srbije. U većini zemalja nacionalne biblioteke kupuju knjige (Amerika), a u većini se izdvaja jedan ili dva primerka (Francuska). Zašto je to u Srbiji deset primeraka i to bez naknade izdavačima.
Nina Novićević, upravnik Srpske književne zadruge, nema ništa protiv ulične prodaje knjiga. U svim svetskim metropolama knjige se prodaju i na ulici. Ali, to mora biti na određenim mestima, najbolje ispred knjižara, na posebno projektovanim tezgama. Knjige moraju biti legalne, sa plaćenim autorskim pravima i porezima državi. Protiv je, naravno, divlje prodaje, sa piratskim izdanjima, bez plaćenih autorskih prava i poreza. Kada se na Slaviji održavaju mali sajmovi knjiga, kaže Nina Novićević, u njihovoj knjižari opada promet.
Crveno svetlo je s razlogom upaljeno. Ali, kroz njega se, nekažnjeno, i dalje prolazi.
Zoran Radisavljević
[objavljeno: 11.04.2008]
