Izvor: Politika, 13.Apr.2012, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Proba polovnog auta
Neobičan test koji mora da položi svaki predsednički kandidat
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Na januarskom početku ovogodišnje eliminacione trke republikanskih pretendenata za predsedničku nominaciju, karavan sa tada devet kandidata iz Ajove se preselio u Nju Hempšir. Svi su tada bili uvereni da imaju podjednake izglede da pobede u maratonu koji je mogao da bude neizvestan sve do kraja juna, pa su se rastrčali da na susretima sa biračima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u ovoj državi istaknu svoje prednosti i ocrne rivale.
Džon Hantsman, do prošle godine američki ambasador u Kini, dan uoči glasanja imao je zakazan miting u poznatoj pekari-restoranu u drugom po veličini gradu te države, Nešvi.
Došao je u zakazano vreme i čekala ga je velika gužva. Govorio je pred više od 160 ljudi. Od toga, samo njih 12 bilo su birači, republikanci koji želeli da izbliza upoznaju kandidata. Gužvu je napravilo oko 150 reportera i kamermana.
Primer mitinga u pekari „Krozbi” samo je ilustracija nekih od posebnosti američkog izbornog procesa. Od drugih se ponajviše razlikuje po tome kako se prvo određuju „kandidati za kandidate”, u čemu ovde ne odlučuju stranačka rukovodstva, nego direktnim izjašnjavanjem svi članovi partije koji to žele, a u nekim slučajevima i oni koji to nisu, u posebnom „prajmaris” procesu izborne trijaže.
Partijski lideri ovde su „potrošna roba”. Kad predsedniku, nominalnom vođi partije, bilo da je reč o Demokratskoj ili Republikanskoj, istekne jedan, ili maksimalno dva mandata (ako se za drugi izbori), on napušta glavni grad i vraća se u državu iz koje je došao, piše memoare i posle nekog vremena osniva predsedničku biblioteku.
Politička teorija kaže da su američke partije (koje ne drže konferencije za štampu, niti izdaju saopštenja o ovome ili onome), samo izborne mašinerije.
To je delimično tačno, jer ta „mašinerija” se sastoji od mnogo malih izbornih mašina: svaki kandidat za predsednika ili kongresmena oslanja se pre svega na sopstvenu.
U svakoj od tih mašina, centralnu ulogu ima izborni štab, u kome su okoreli politički profesionalci, u manje ili više čvrstoj hijerarhiji.
Prizor viđen u pekari jedan je od njihovih trikova: predizborni skupovi uvek se zakazuju u malom prostoru, da bi se stvorio utisak da je interesovanje za kandidata izuzetno veliko. A ako nema dovoljno birača, utisak će popraviti novinarska bulumenta.
Ti štabovi su toliko važni da „ponekad nije jasno da li se kampanja vodi za birače i kandidate, ili za profesionalne savetnike i konsultante koji žive od politike”.
Ovo konstatuju Majk Alen i Evan Tomas, reporteri internet portala „Politiko”, posvećenog, kako mu ime kaže, samo politici, koji su upravo objavila knjigu sa zanimljivim detaljima iz dosadašnjeg toka kampanje. Njen naslov je, kažu ovde, adekvatan: „Cirkus izbliza”.
Oni otkrivaju da su konsultanti plaćeni „na procenat” ukupnih troškova kandidata za oglašavanje – mahom TV reklama u kojima se svoj kandidat hvali, a rivali kude. Pošto je ovoga puta među republikancima bilo dosta onih rešenih da se usele u Belu kuću (aktuelni predsednik je po pravilu nesporni kandidat za drugi mandat) i budžeti su bili veliki, pa srazmerno tome i puniji džepovi konsultanata.
Iako su im bili primarni izvor činjenica (i tračeva) za knjigu, Alen i Tomas za njih nemaju baš velikih simpatija. „Oni kažu da veruju u politiku kandidata koje zastupaju, mada su u suštini plaćenici, a mogu da budu i veliki manipulatori.”
Kao primer navode Dejva Karnija i Roba Džonsona, koji su najpre počeli da rade za Njuta Gingriča, da bi ga napustili kad je on, uprkos njihovim savetima, prošlog leta u preliminarnoj fazi kampanje, sa suprugom otišao na krstarenje po grčkim ostrvima.
Tražeći novog poslodavca, ubedili su teksaskog guvernera Rika Perija da će, ako obezbedi 50 miliona dolara, uspeti da ga dovedu do predsedničke nominacije.
Peri je zagrizao udicu ali se već posle prvih debata pokazalo da nije „predsednički materijal”. To je, posle nekoliko katastrofalnih gafova u TV debatama, shvatio i sam, pa se blagovremeno povukao. U trci je bio dovoljno dugo da konsultanti profitiraju.
Kad neko ovde ulazi u borbu za predsedničku ili kongresnu nominaciju, prava stvar koju treba da proveri jeste da li u ormanu ima neki „kostur”: neku zaboravljenu aferu. Ako je ima, bolje je da odmah odustane, jer će to, ranije ili kasnije, otkriti novinari (sami, ili će im to došapnuti štabovi rivala).
Tako je isplivala seksualna navalentnost Hermana Kejna, nekadašnjeg velikog igrača u biznisu prodaje pice, zbog čega je brzo napustio političku arenu, iako se pre goga dobro kotirao.
Njut Gingrič, čija je dvoličnost (svojevremeno je agitovao za opoziv Bila Klintona zbog afere sa Monikom Levinski, dok je u isto vreme i sam bio u vanbračnoj vezi sa mnogo mlađom saradnicom) bila poznata od ranije, odbranio se od toga pozivanjem na činjenicu da „svako ima momenat slabosti”.
Brzo je poklopljen na drugom frontu: kad je pokušao da sebe predstavi kao novog Ronalda Regana i prvoborca njegove revolucije, konsultanti Mita Romnija su tekst Reganovih memoara propustili kroz kompjuter i utvrdili da se tamo Gingričovo ime uopšte ne pominje. Ali zato je 13 puta navedeno u autobiografiji Džeka Abramofa, korumpiranog lobiste koji je bio osuđen na šestogodišnji zatvor.
Kad se sagleda koliko su se republikanski kandidati proteklih meseci međusobno gađali blatom, pomislilo bi se da Obami uopšte ne treba kampanja. Alo to je deo ovdašnjeg političkog rituala: smisao izborne predigre je baš u tome: da na vreme otkrije slabosti mogućih nacionalnih vođa, izoštri im argumente i ojača karakter.
Uloga profesionalnih konsultanata i savetnika u tome je da ih što bolje „upakuju” i „prodaju” biračima. U „Cirkusu izbliza”, ovo je najbolje sažeo Hogan Gidli, direktor komunikacija u prošle nedelje raspuštenom štabu Rika Santoruma:
„Suština američke izborne politike je jednostavna i svodi se na nekoliko pitanja: ’Da li kandidata poznajem, da li mu verujem i da li mi sviđa?’”
To je nešto drugačije i možda tačnije formulisao jedan humorista u vreme kad je predsednik postajao Ričard Nikson. Po njemu, test poverenja koji mora da položi svako sastoji se samo u jednom pitanju: „Da li bih od ovog čoveka kupio polovan auto?”
Milan Mišić
objavljeno: 14.04.2012
