Izvor: Politika, 26.Feb.2011, 23:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prilika da se viče „kuća gori”
Na mitingu solidarnosti sa ugroženim sindikatima države Viskonsin
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Nevelika grupa koja je mahala raznovrsnim parolama na motkama u zakazano vreme se odjednom preobrazila u priličnu masu, što je diskretno pozicioniranim policajcima bio znak da obave svoj deo posla: da zatvore ulicu.
Skup je zakazan ispred moderne zgrade sa zelenim staklima u kojoj je, uslovno rečeno, „ambasada” države Viskonsin >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u glavnom gradu. Svaka od 50 država u prestonici ima naime „guvernersku kuću” iz koje se sa federalnim vlastima završavaju neophodni poslovi.
Ova je lepo pozicionirana: sasvim je blizu impozantne građevina Kongresa na Kapitol hilu s jedne, a s druge strane za ovu priliku je bilo zgodno što je preko puta „Junion stejšn”, glavna železnička i autobuska stanica.
Tek je prošlo podne, sunčan i prijatan zimski dan, idealan da se na otvorenom da oduška nezadovoljstvu i gnevu, ali i ispuni glavni cilj: iskaže solidarnost.
Neupućeni bi, po sadržaju parola na obodu mitinga, mogao da zaključi da je reč o solidarnosti s narodom Egipta, Libije i Bahreina („Egipat je svuda”, bilo je napisano na velikom platnu između dve motke, kao i na pojedinačnim sloganima), ali ovoga puta narodne bune među Arapima bile su samo način da se dramatizuju prilike kod kuće.
Konkretno, povod za miting su bila nastojanja Skota Vokera, republikanskog guvernera države Viskonsin, da zakonom o uravnoteženju budžeta progura i zabranu kolektivnog pregovaranja sindikata zaposlenih u državnim službama: od činovnika, preko vatrogasaca i medicinskih sestara, do prosvetara.
Na ovom mitingu nije bilo posebne bine, muzike, niti moćnog ozvučenja, pa se zato nije ni čulo šta su preko megafona poručivali organizatori, funkcioneri glavne sindikalne federacije AFL-CIO. Ali je skandiranje zato bilo jednoglasno: „Junion basting is disgasting” (u prevodu se to ne rimuje kao u originalu: „Razbijanje sindikata je odvratno”).
Prilazim mladoj ženi koja plavu kartonsku tablu s porukom „Zajedno” drži visoko iznad glave. Zove se Ana Oman, iz Silver Springa je, predgrađa Vašingtona u državi Merilend, a na pitanje zašto je došla, odgovara:
„Ja sam ovde zbog solidarnosti sa radnicima Viskonsina, Ohaja, Indijane i svuda drugde širom Amerike gde su prava radnika ugrožena, kao i da se sa svim drugim ljudima suprotstavim namerama konzervativaca da zaposlenima oduzmu benefite i uskrate im da zarađuju za život”.
Podsećam je da je guverner Voker prošlog novembra pobedio na demokratskim izborima. „Jeste”, slaže se Ana, koja je inače komunikacioni direktor jednog sindikata radnika u javnom sektoru, ali dodaje kako je uverena da to nije bio mandat za ono šta sada radi. „U novembru se glasalo protiv statusa kvo, za promene. Učitelji, vatrogasci, medicinske sestre i drugi ne žele da im se oduzmu prava koja imaju i da se o njima govori kao glavnim izazivačima budžetske krize.”
Da li ćete pobediti? „Moramo”, tvrdi Ana.
Sukob konzervativnog guvernera sa sindikatima radnika, kojima je poslodavac država, mnogi ovde inače smatraju borbom čiji će ishod uveliko prevazići granice Viskonsina. Doživljava se kao deo plana konzervativaca da razbijanjem sindikata svog političkog rivala, Demokratsku partiju, liši jednog od glavnih izvora para za izborne kampanje. Ovi sindikati su naime Obaminu kampanju 2008. pomogli sa 400 miliona dolara, dok su za međuizbore u novembru 2010. potrošili 200 miliona, od čega je opet 80 odsto otišlo demokratama.
Viskonsin takođe ima centralno mesto u istoriji američkog sindikalnog pokreta, što je dodatno objašnjenje zašto je tamošnje sučeljavanje postalo tako vruće. To je bila prva američka država koja je donela zakon o nadoknadama za nezaposlene (još 1932) i prva je, 1959, onima na platnom spisku države dala pravo da kolektivno pregovaraju.
Mogao bi, isto tako, da bude i poslednja tvrđava odbrane sindikalizma ako pobedi guverner Voker, koji poručuje da je „ovo naša prilika da promenimo tok istorije”. Pre 30 godina, sindikalno organizovan bio je svaki peti zaposleni u Americi, a danas je to samo jedan od osmoro. Više od polovine od toga je u državnom sektoru, dok je u privatnom sindikalno članstvo spalo na ispod 7 odsto.
Pre tri decenije najveći pojedinačni poslodavac je bio „Dženeral motors”, koji je sa sindikatom auto-radnika imao veoma darežljive ugovore o platama, penzionom i zdravstvenom osiguranju. Danas u Americi najviše zapošljava lanac diskonta „Volmart” koji za sindikate ne želi ni da čuje.
Otuda su se protesti slični onim u Viskonsinu proširili na još neke države, na Ohajo i Indijanu, gde republikanski guverneri takođe žele da budžetsku krizu iskoriste da ostvare svoj ideološki san eliminisanja sindikata.
„Kriza im je samo pružila priliku da počnu da viču da ’kuća gori’ i da, eto, moraju da razbiju sindikate, inače će država da bankrotira – da drugim rečima izvedu ono što ne bi mogli u normalnim vremenima”, kaže mi Dvajt, jedan od trojice starijih džentlmena koji u vašingtonskom mitingu učestvuju nekako „analitično”. Oni su predstavnici Nacionalne obrazovne asocijacije, najvećeg pojedinačnog sindikata sa 3,2 miliona članova, prosvetnih radnika.
„Krajnji cilj im je kontrola nad zaposlenim u javnom sektoru, bez sindikata kao zaštitnika i posrednika”, dodaje na ovo njegov kolega Reks.
Treći od njih, koji kaže da se zove Dvajt (oklevaju da otkriju prezimena, nisu ovlašćeni da govore za novine), sumira suštinu problema:
„Položaj srednje klase u Americi se iz godine u godinu pogoršava za račun korporativnih interesa. Mi nismo imali realno povećanje plata već godinama, dok su za to vreme najbogatiji povećali svoj udeo u nacionalnom ekonomskom kolaču. Amerika se kreće ka oligarhiji, ekonomiju sada kontroliše veoma mala grupa ljudi . Vreme je da se tome suprotstavimo, inače ćemo izgubiti sve.”
Milan Mišić
objavljeno: 27.02.2011
