Izvor: Politika, 27.Feb.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Premijerov Gordijev čvor
Uprkos očekivanom nastavku mandata sadašnje koalicije, Italija otvoreno spekuliše sa raspisivanjem prevremenih izbora
Analiza vesti
Posle odbijanja predsednika Italije Đorđa Napolitana da prihvati ostavku premijera Romana Prodija – i, bezmalo, jednoglasne odluke do juče nesložne koalicije levice i centra da pruži podršku nastavku Prodijevog mandata – statistici privrženi analitičari su izračunali da je prošlonedeljna kriza vlade trajala >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << 64 sata. Bila je najkraća u istoriji Republike, od Drugog svetskog rata naovamo.
Zaključak je, u međuvremenu, opšte prihvaćen, među političkim stručnjacima i u širokoj javnosti, uprkos predstojećem, nezaobilaznom izglasavanju poverenja staroj, novoj vladi, sledećeg četvrtka.
Sudeći prema većinskom raspoloženju u oba doma, u Senatu i u parlamentu, kriza vlade, prvobitno nazvana Crisi al buio – "mrakom obavijena" kriza sa neizvesnim ishodom – završiće se kao što je i počela: bez ozbiljnijih posledica i značajnijih promena u vladinom timu, bez skorog raspisivanja novih izbora koje je opozicija desnice toliko priželjkivala.
Lični optimizam naglasio je i sam premijer: "Sloga u redovima moje koalicije je veća nego u proteklih devet meseci mandata, poruka koju su mi na taj način dali više je nego jasna."
Diktat spasenja
Naglašeni optimizam premijera Prodija temelji se na sporazumu, nazvanom i diktatom spasenja, koji je posle privremene ostavke iznudio od "neposlušnih" partnera na krajnjem levom krilu, od predstavnika dve (post)komunističke stranke.
"Premijer je presekao Gordijev čvor usred Rima", tvrdi se u uvodnicima vodećih italijanskih dnevnika. Pri tom se ukazuje na činjenicu da je Prodi u stilu neprikosnovenog vladara situacije zahtevao, i postigao, da svi članovi njegove šarolike koalicije potpišu saglasnost o sprovođenju dvanaest tačaka akcionog plana vlade. Dve tačke su privukle posebnu pažnju. Prvo, saglasnost svih da bezuslovno prihvate spoljnopolitičko opredeljenje Italije da ispunjava obaveze koje je preuzela pred međunarodnom zajednicom – uključujući tu i pitanje produžetka vojne misije u Avganistanu, koje je, pre nedelju dana, podelilo koaliciju i poslužilo kao povod Prodijevoj ostavci.
Drugi po važnosti ne manje značajan detalj sporazuma odnosi se na garancije specijalnih ovlašćenja premijera. U slučaju podeljenih stavova unutar vlade, po nekom pitanju, premijeru se daje poslednja reč – pravo odluke.
Za doajena političkog novinarstva Italije Stefana Polija, i dugogodišnjeg Prodijevog intimusa, međutim, upravo premijerovo insistiranje na dvema citiranim tačkama sporazuma ukazuje na nepremostivost principijelnih političkih opredeljenja unutar koalicije, time i na njen ograničen rok trajanja:
"Glavni problem je povezan za kompatibilnost ideja reformski orijentisane građanske levice i ekstremne levice, takozvanih postkomunista. Zarobljeni u tunelu klasnog opredeljenja, koje, ipak, deli više od deset odsto italijanskih birača, pripadnici ekstremne levice, na dužu stazu, ne mogu izbeći gubitak popularnosti, ako povlađuju koaliciji građanske levice i levog centra."
Strah od Berluskonija
Dubinu jaza, koji deli stranke krajnje i umerene levice u Prodijevoj koaliciji, najbolje je opisao Franko Turiljato, komunista koji je, prema ličnom priznanju, doprineo krizi vlade, glasajući protiv Prodija: "Pre nego što u četvrtak dam svoj glas, moraću temeljno da analiziram sve pozitivne i negativne aspekte moje eventualne odluke, kao i sve buduće, od zahteva do zahteva".
Uprkos krajnje kritičkom stavu i jasno ispoljenoj podozrivosti, Turiljato je primetio, uz uzdah, da bolja opcija ne postoji: "Strah od povratka Berluskonijeve desnice održava sadašnju koaliciju na vlasti."
Slično je reagovala i nekolicina stranačkih lidera umerene levice u koaliciji. Njihov zajednički zaključak je: "Njegov (Prodijev) savez nikada nije bio uporediv sa koalicijom u klasičnom smislu, već je predstavljao stranački kartel povezan privremenim interesima..."
Kritikujući stranke krajnje levice, kao kamen spoticanja u koalicionoj vladi Romana Prodija, kao partije koje nisu uspele da se transformišu iz "lige uličnih opozicionara" u nosioce državne odgovornosti. Istakli su da bi vlada i poslanici vladajuće koalicije u nastavku mandata trebalo da se koncentrišu na prioritetan zadatak – na donošenje novog izbornog zakona, koji bi izbornim pobednicima omogućio da formiraju stabilne, većinske vlade. Potom bi trebalo raspisati nove izbore.
Miloš Kazimirović
[objavljeno: 27.02.2007.]
.jpg)
