Izvor: Politika, 25.Jun.2012, 00:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Premijer protiv komičara
Dejvid Kameron je javno optužio Džimija Kara zbog legalnog umanjena poreza, ali nije hteo da govori ni o jednom desničarskom bogatašu koji čini to isto
Britanski premijer Dejvid Kameron po svemu sudeći je bio vrlo raspoložen za priču tokom boravka u meksičkom letovalištu Los Kabos. Da li zbog razlike u vremenskim zonama, minus osam sati od Ujedinjenog kraljevstva, da li zbog organizma neprilagođenog na domaće specijalitete, kako tečne tako i čvrste, a možda i zbog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kombinacije oba ova razloga, Dejvid je bio nezaustavljiv a sedma sila je uživala. Prvo je Kameron, komentarišući ubedljivu pobedu socijalista u Francuskoj, pozvao sve bogatije Francuze, kojima preti povećanje poreske stope po novoj Olandovoj inicijativi, da se presele u London gde je klima, za bogataše barem, mnogo povoljnija. Prisutni francuski političari na Samitu G20 su bili zatečeni, ali su se vrlo brzo snašli i krenuli s jetkim komentarima a la „premijer ne bi trebalo da daje izjave na pun stomak“, „da li Kameron pretvara Gordi Albion u nova Kajmanska ostrva“ i sličnim.
A onda je sledio i slatkiš za Britance: premijer je izjavio da je poznati komičar Džimi Kar, o kome ćemo više kasnije, nemoralanjer koristi rupu u poreskom zakonu, kao uostalom i hiljade drugih, koja mu omogućava da plaća porez po nižoj stopi od prosečnog Britanca. Tu se negde odmah stvorio i podatak da je prošle godine zaradio oko tri miliona funti, kao i činjenica da je ta rupa u zakonu još uvek potpuno legalna, ali da se radi na tome da se ona zatvori i to retroaktivno! Džimi Kar se brže-bolje izvinio preko Tvitera, rekao je da nije ništa uradio što nije po zakonu, ali da neće više nikad. Stisnuo je palčeve i ponadao se da će vest, kao i sve ostale, prohujati u roku od 24 sata.
Međutim, medijska bura se već nekoliko dana ne stišava. Uglavnom se svi priupitani, od političara do „čoveka na ulici“, zgražavaju nad nemoralnim Džimijem koji ne plaća državi porez u procentu svojih primanja u kojem „svi dobri, pošteni i patriotski nastrojeni Britanci“ plaćaju. Javlja se tu i poneki disidentski glas, koji se pita šta je to nesrećni komičar Džimi uradio da ga Dejvid Kameron javno proziva zbog jednog ili dva miliona, i zašto on ne prozove mnogo bogatije biznis vedete kao što je ser Filip Grin, koji je sve svoje „Top šop“ i „BHS“ robne kuće preneo na svoju ženu, rezidenta u Monaku, i ne plaća ni peni poreza na stotine miliona funti, ili barem zašto premijer nije sačekao da se gorespomenuta poreska rupa ne proglasi nevažećom pa onda osuo paljbu.
Crni Džimi... Umesto bankara, berzanski špekulanata, novinskih magnata i ostalih Kameronovih pristalica i finansijera, sada se ova „nacija dućandžija“, kako ju je krstila Megi Tačer, okomila na njega. Džimi Kar je rođeni Irac, ali njegov humor nije nimalo lokalan ili etnički obojen. Jedan je od brojnih blago levo nastrojenih komičara, koji zamrznutog lica ispaljuju rafale tipično ostrvskog suvog humora, s tim što je Džimijev govor često interpunktiran bizarno piskavim kratkim cerekanjem. Redovan je gost na Bi-Bi-Siju a i mnogo putuje i zabavlja publiku po kabareima širom ostrvlja. Duhovit je prilično, a i vispren, o čemu govori njegova brza i nimalo komična reakcija.
„Žao mi je, mnogo mi je žao, neću nikad više“ mnogo govori o tome kako je pametno procenio da su oni koji plaćaju ulaznice za njegove performanse listom stali na stranu premijerovu i složile se s njegovim „pravednim gnevom“. I vrlo pametno, u njegovim tvitovanim izjavama nije bilo ni trunke ironije, sarkazma pa čak ni najsitnije opaske na premijerovu hipokriziju, populističko govorničarenje, dupli standard i ostalo.
Trebalo je sačekati četvrtak i petak i late night talk shows da se malo i o tome popriča. Na primer, zar nije to premijerov posao da predloži svom parlamentu da promeni zakon koji ima rupa i koji nije fer prema većini? Ili, ako je u redu da bogati Francuzi beže u London da bi plaćali manji porez, zašto je onda nemoralno kada Englezi to rade? I zato baš Džimi, ako ne zbog toga što se nedavno rugao bankarima, od kojih su mnogi Kameronovi prijatelji?
A onda smo ponovo čuli i premijera. Kada su ga, sada već u Londonu, pritisli pitanjima o drugim „grešnicima“ sličnim Džimijevom slučaju, samo ovoga puta konzervativcima, Dejvid Kameron je hladno izjavio da misli da nije njegov posao da govori o individualnim slučajevima, već da je on, eto, spomenuo Džimija Kara samo kao „primer jednog šireg trenda“!? Ne bi on, naravno, ni bio uspešan političar da nije lagano prešao preko te očevidne nelogičnosti i u istom dahu predložio pravo demokratsko rešenje za ovaj problem: kao i svaki desničar, koji se suprotstavlja preteranom zakonodavstvu kao nepotrebnom balastu biznisu, Kameron je rekao da neće menjati postojeći poreski zakon ili pisati novi, već da će Parlamentu predložiti jedan kodeks principa, po kojem će oni moći lako da vide ko se ovom rupom u zakonu koristi s pravom, a ko ne.
U našoj maloj balkanskoj učionici demokratije na ovu epizodu iz ostrvskog života se može gledati na mnogo načina. Možda bi „Politikinim“čitaocima bilo zanimljivije da s njima podelimo kako se na ovo gleda s druge strane okeana, iz perspektive Britaniji sličnog anglosaksonskog prava: skoro jednoglasno sa zgražavanjem, ali ovog puta usmerenim na britanskog premijera. U SAD je potpuno nezamislivo da se do maksimuma ne iskoriste sve rupe u zakonu koji vam omogućuju da platite manje. I to od najsiromašnijeg do najbogatijeg Amerikanca. Lokali u kojima vam poreski savetnici mogu, za relativno malu naknadu, pomoći da platite manji porez nalaze se u svakom šoping centru i aprila meseca, kada se u Americi plaća porez, redovi pred tim radnjama su kilometarski. A da se i najdesniji od svih desnih, a da ne pričamo o levo nastrojenim predsednicima SAD, u jednom svom javnom nastupu osvrnuo na bilo kog običnog građanina Amerike i otkrio koliko on zarađuje i koliki porez plaća, a uz to da je sve to po zakonu, taj bi se slučaj, bez svake sumnje, našao pred Vrhovnim sudom i razrešio na štetu predsednikovu.
Nije ni čudo da se gomila Džimijevih čuvenijih kolega, kao Hju Lori i Riki Džervez na primer, seli za Ameriku ovih godina, rado razmenjujući svoj status „podanika“ za običnog „građanina“. Posmatraćemo pažljivo i Džimija Kara u narednom periodu i u najkraćem roku vam javiti ako se njegove šale počnu primetno više baviti „internacionalnim“ fenomenima ili ako se po novinama počne pisati da razmišlja o odlasku na jednu „malo dužu američku turneju“.
Miodrag Ćertić
objavljeno: 25.06.2012.
