Izvor: Politika, 18.Jan.2011, 23:14 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prekinuta razbibriga
Masovna evakuacija stranaca iz uzburkanog Tunisa podstiče na razmišljanja o „odgovornim putovanjima”
Postali smo deo vanrednog interkontinentalnog kretanja: naši turisti su evakuisani iz uzburkanog Tunisa, kao i hiljade drugih Evropljana, ponajviše Francuza, Britanaca, Nemaca, ali i Belgijanaca, Švajcaraca i Rusa.
Svedoče različito: neki ništa neobično nisu ni videli ni čuli, drugi pričaju kako su im životi bili ugroženi. Mahom se slažu u jednom – >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da nisu očekivali da će usred prekomorske rekreacije postati kolateralne žrtve lokalne revolucije.
Malo ko od njih je znao o toj zemlji nešto više od reklamnih poziva za odmor. Neke nije ni zanimalo ništa više od ugodnosti odabrane lokacije i smeštaja.
Ali, prilično su iznenađeni i oni koji su prikupili šire informacije. O Tunisu se uglavnom izveštavalo kao o „Meki razbibrige”, državi koja je „politički modernija i gostima prikladnija” od okolnih ustrojstava. Tretiran je, zvanično i u štampi, kao jedna od malih zemalja u kojima se – spolja i površno gledano – „ne događa ništa bitnije od turističkog provoda”.
Kad se „raj” premetnuo u „pakao”, mnogi su nastavili u istom stilu, dajući veći značaj evakuaciji „naših” turista nego zbivanjima koji bitno menjaju život a možda i sistem u Tunisu, konstatuje specijalista londonskog „Gardijana” analizirajući izveštaje britanskih medija.
Podseća ga to na blažu verziju opaske britanskog mislioca Vilijama Hazlita (s početka 19. veka) da „nas i najmanji bol u malom prstu više zabrinjava od razaranja miliona ljudskih bića”, jer je sada „veća pažnja posvećena prekidu odmora na plažama Hamameta nego demokratskom procvatu Tunišana”.
Prekid režima odmora sunarodnika je i na drugim stranama dobio prednost nad promenom režima u zemlji u kojoj su oni gostovali. Ponegde su te okolnosti iskorišćene da bi se naglasila ležernost zemljaka, koji se osećaju „kao kod svoje kuće” (dok se domaćini žestoko međusobno obračunavaju). Drže se, kao, principa nemešanja u tuđe stvari, tumačeći ga i kao garanciju odvojenosti uživanja od patnji.
Da li goste, pogotovu ako borave na bezbednoj udaljenosti od poprišta, uopšte treba da se tiču svođenja računa među domaćinima? Platili su da se odvoje od briga kod kuće, zašto bi brinuli i tuđe brige?
U traženju odgovora može delimično da pomogne proglas po kome je Tunis „pun iznenađenja… i zapanjujućih kontrasta”. Tekuća drama to potvrđuje, ali – suprotno propagandi, proizlazi iz napisa u „Gardijanu”.
Posete drugim zemljama deluju suprotno propagandi i na drugi način. Tušta i tma ljudi je promenilo svoje predstave o nekoj zemlji kad ju je neposredno i detaljnije upoznalo.
Sretao sam ih ne samo u Beogradu, već i na drugim „špicevima civilizacija”: u Buenos Ajresu, Pekingu, Vašingtonu, kao i u Tunisu. Većma su bili „zgranuti” koliko im je neposredni uvid različit od šablonski serviranih predstava.
Približavanje realnostima preporučuje i organizacija za „odgovorna putovanja”. „Odgovorni putnik” responsibletravel.com treba, uz ostalo, da bude više nego klasični turista, tako da mu od „paket-aranžmana” bude važnije da upozna i uvaži drugačiju kulturu.
Među savetima nije izbegavanje zemalja koje ograničavaju takvu poželjnost. Naprotiv, sugeriše se, međuzavisnost „odgovornih gostiju” i „odgovornih domaćina”. Što je više jednih, više je i drugih. Ovakvim ili onakvim redosledom uzajamnog menjanja i privikavanja.
U Tunisu nije primenjena takva, politički joj slična, formula. Stoga je tamošnji dugotrajni šef države postao specifičan turista, koji proživljava još neugodniju sudbinu od došljaka. Dok se oni vraćaju kući, on je iz svoje zemlje morao da pobegne.
M. Pantelić
objavljeno: 19.01.2011.
