Izvor: Politika, 29.Mar.2010, 00:07 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prag bez Darlingove dileme
Zapravo, nuklearno je oružje uvek i bilo u srcu debate, političke i vojne, između Moskve i Vašingtona. Koliko god da je u vreme hladnog rata atomsko oružje čuvalo mir, toliko je, s vremenom, i gubilo na značaju.
Ne verujem da su američki i ruski predsednik ikada čuli za potpukovnika američke vojske Dina Darlinga. On je službovao u vreme kada su njih dvojica bili, takoreći, dečaci i iz tog vremena potiče jedna zagonetka, u američkim vojnim krugovima znana i kao „Darligova >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << dilema”. Možda je sada, u očekivanju istorijskog susreta američkog i ruskog predsednika u Pragu, gde treba da potpišu novi sporazum o redukciji nuklearnog naoružanja, dakle možda je trenutak da se prisetimo „Darlingove dileme”. Jer, ona najbolje objašnjava dosadašnju američku nuklearnu strategiju u Evropi, vreme kada je nuklearno oružje bilo sinonim za samu strategiju.
Naime, potpukovnik Din Darling bio je oficir u Upravi za ratne planove Pentagona pa je, u okviru jedne štabne vežbe, pozvao ostale oficire da simuliraju Združeni generalštab oružanih snaga SAD. On, potpukovnik Darling „glumio” je predsednika SAD.
„Sovjeti su upravo krenuli u veliki napad na Zapadnu Evropu, glavni komandant NATO-a je od mene zatražio dozvolu da koristi taktičko nuklearno oružje kako bi usporio napredovanje sovjetskih tenkova ka kanalu La Manš. Spreman sam da se kao predsednik SAD saglasim sa njegovim zahtevom i jedina stvar koja mi je od vas potrebna jeste uverenje da Sovjeti neće odmah odgovoriti strategijskim nuklearnim napadom na američko tlo. Doduše, znam iz našeg iskustva u Drugom svetskom ratu da možemo izgubiti čitav evropski kontinent i opstati kao američka nacija. Međutim, vi ste mi rekli da bi razmena strategijskog nuklearnog udara usmrtila više od 80 odsto američkog naroda. Znam da mi ne možete dati stopostotnu garanciju hoće li, ili neće, Sovjeti lansirati svoje interkontinentalne rakete na SAD. Zato ću se zadovoljiti sa 50 odsto, ili nešto više garancije”.
U specijalnoj sali za ratne igre Pentagona zavladala je gluva tišina. Niko od oficira-planera nuklearnog rata nije bio voljan da Darlingu da garanciju koju je tražio. Bila je sasvim jasna dilema sa kojom su se oficiri suočili. Amerika je izgradila strategiju u Evropi na nuklearnom oružju, koje neće smeti da upotrebi onda kada dođe trenutak za to. Jer, Amerikancima je draži Njujork od Berlina, Pariza, ili Londona. O drugim evropskim prestonicama da i ne govorimo.
Zapravo, nuklearno je oružje uvek i bilo u srcu debate, političke i vojne, između Moskve i Vašingtona. Koliko god da je u vreme hladnog rata atomsko oružje čuvalo mir, toliko je, s vremenom, i gubilo na značaju. Od „strategijske nuklearne ravnoteže”, „jednakosti”, „pariteta”, „suštinske dovoljnosti”, sve do doktrine „fleksibilnog odgovora” izrečeni su mnogi termini kako definisati nuklearni odnos snaga između SAD i SSSR-a, a kasnije i Rusije. Definisanje i merenje te nuklearne ravnoteže, kakva se metodologija primenjuje, zapravo je i suština svih pregovora o nuklearnom razoružanju, od SALT-a, START-a do ABM. To je vrlo komplikovan posao, jer većina procena ravnoteže prikazuju pitanja nuklearne odbrane u analitičkim kontekstima koji ne obuhvataju u potpunosti vojni problem koji se razmatra. Odnosno, o kapacitetima se ne sudi koliko oni odgovaraju vrstama situacija u kojima bi mogli da pomislimo da upotrebimo korisnu vojnu moć. Primer?
„Crveni” i „plavi” imaju svaki po 200 gradova. Ofanzivne snage „plavog” čini 2500 bombardera, svaki sa po dve bombe od po 10 megatona, a raspoređeni su u 50 baza. Snage „crvenog” čini 400 interkontinentalnih raketa i svaka ima po jednu bojevu glavu snage pet megatona. Ako ravnotežu posmatramo koristeći samo tradicionalna merila, onda su snage „plavog” nadmoćne nad „crvenim”. Po broju nosača „plavi” su u vođstvu od 6,25 prema 1, po broju oružja „plavi” su u vođstvu od 13,5 prema 1, a po megatonaži „plavi” vode sa 27 prema 1.
Istina je da druge države mogu da smatraju da su „plavi” nuklearno i vojno superiorna strana i da iz te procene proizilaze određene diplomatske prednosti. No, kada se u jednačinu ubace i izvesni politički i neki vojni činioci, situacija može da izgleda sasvim drugačija.
Pretpostavimo da svaka strana ima nameru da odvrati onu drugu samo pretnjom da će uništiti 200 protivničkih gradova. Pretpostavimo da svako nuklearno oružje može da uništi po jedan grad sa verovatnoćom od 0,9. Tada svaka strana može da izdvoji po 400 komada atomskog oružja da taj zadatak bude obavljen sa sigurnošću od 99 odsto. Pri tome „crvenima” nije preostalo snaga, a „plavima” je ostalo nekoliko hiljada, dok su uništeni svi ciljevi na obe strane. Tako da realno gledajući „plavi” i nemaju nikakvu prednost usled same brojčane prednosti.
To je ta „suptilnost” u pregovorima oko START sporazuma i zato su oni komplikovani. Barak Obama i Dmitrij Medvedev u Pragu će učiniti novi istorijski korak ka manje komplikovanom svetu.
Miroslav Lazanski
[objavljeno: 29/03/2010]
