Izvor: Vostok.rs, 12.Avg.2013, 20:12 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pouke Semipalatinska - proba prve sovjetske vodonične bombe
12.08.2013. -
Pre 60 godina, 12. avgusta 1953. godine, na Semipalatinskom poligonu isprobana je prva sovjetska vodonična bomba RDS-6s.
Kraj četrdesetih i početak pedesetih godina za sovjetski nuklearni program je veliko vreme. Američki analitičari su prognozirali da će samo proizvodnja nuklearne bombe trajati kod sovjeta oko deset godina i označili su prvu probu na sredinu pedesetih. U mnogome upravo s takvom ocenom je bilo vezano naglo zahlađenje u odnosima između >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << zemalja pobednica krajem 40-ih: primena nuklearne bombe od strane SAD u ratu protiv Japana odbacila je momentalno Sovjetsko Savez na drugo mesto u svetu.
Time je neprijatnija bila za SAD proba prve nuklearne bombe 29. avgusta 1949. godine.
To je bila trka za liderom. Brže, jače, snažnije, ali SAD su sve jedno ostajale daleko ispred. Posebno uzimajući u obzir to da su iz Nemačke Amerikanci uspeli da izvezu praktično u celini čitav nuklearni program Trećeg rajha.
Saznavši za prvu uspešnu probu nuklearne bombe u SSSR, Amerikanci su forsirali usavršavanje sopstvenog nuklearnog potencijala. Nama je bio potreban adekvatan odgovor, inače u opasnost bi došlo dalje postojanje države i ono usmerenje kojim je naša zemlja krnenula posle pobede u Drugom svetskom ratu.
I 12. avgusta 1953. godine isprobana je prva sovjetska vodonična bomba. To je bila originalna razrada, napravljena pod rukovodstvom Andreja Dmitrijeviča Saharova i Julija Borisoviča Haritona (nije tajna da se prva sovjetska nuklearna bomba bazirala na tajnim razradama koje su dobili naši obaveštajci). Osnovni radovi su vođeni u legendarnom KB-11. Nama su poznatiji drugi nazivi. Arzamas-16 (ali to je bilo kasnije), Kremljov, Gorki-130, Arzamas-75. Danas se bivši KB-11 naziva Ruski federalni nuklearni centar, Savezni naučno-istraživački institut eksperimentalne fizike. Kolevka sovjetskog nuklearnog oružja.
Semipalatinski poligon takođe je bio ozbiljno pripremljen za probe. To što danas može da se proračuna i oceni uz pomoć superkompjutera (između ostalog najsnažniji ruski superkompjuter danas se nalazi upravo u Sarovskom naučnom centru), faktički je moralo da se radi direktnim merenjima na terenu. Za izvođenje probe bilo je pripremljeno oko 3000 mernih i registracionih uređaja, različitih indikatora. Na terenu je bilo postavljeno na različitoj udaljenosti od tačke eksplozije 190 različitih objekata. Postavljeno je 7 tenkova, 17 oruđa i minobacača. Na improvizovanom aerodromu je stajalo 16 aviona. Sve što se dešavalo u ključnim tačkama snimano je na filmsku traku.
Ekspozija je bila takva snage da u prečniku od 4 kilometara od epicentra zgrade su bile srušene poptuno. Železnički most koji se nalazio na kilometar od eksplozije sa lukovima od sto tona bio je odbačen na 200 metara.
Bomba isprobana na Semipalatinskom poligonu u avgustu 1953. godine nije bila pva vodonična bomba u svetu – u SAD takođe su vršene razrade vodoničnog oružja i vršene su probe. I mada je „industrijsko“ snažno vodonično oružje bilo napravljeno samo dve godine kasnije, upravo probe na politonu u Semipalatinsku 1953. godine su stvorile onaj krhki balans hladnog rata koji se držao do sredine osamdesetih.
40-e i 50- godine bile su godine sveopšteg entuzijazma i rada na nuklernom programu. Praktično nije bilo normirano rukovanje radioaktivnim materijalima, izvori zračenja su sa tačke na tačku mogli da se prevoze u damskoj torbici ili u džepu sakoa. Današnja pravila rada nuklearne industrije su skupo plaćena.
Pri tome radilo se sa ogromnim entuzijazmom. Nama je danas uglavnom teško da shvatimo kako je moglo da se radi danima bez prestanka, kako bi se doblo nešto što još niko nikada nije napravio.
Nažalost, država nije uspela da zadrži taj nivo. Ipak upravo eksplozija na Semipalatniskom poligonu jedna je od najkraktererističnijih epizoda ove epohe kojom treba i moramo da se ponosimo.
Da, ne može se prećutati činjenica da su prve nuklearne probe nanele ogromnu štetu ekologiji, ne može se zaboraviti da o posledicama uticaja jonizirajućeg zračenja na ljudski organizam ne možemo do danas sa sigurnošću da govorimo...
Ipak sve to je danak razvoju tehnologije i naučnih znanja epohe, a ne nipodaštavajući odnos prema ljudskim životima, kako to danas pokušavaju da dokažu najradikalniji ekolozi. Sa razdaljine od 60 godina prilično lako je razmišljati kada imaš statistiku, analizirao si greške i neuspehe i ne uzimaš u obzir dobijene rezultate.
Nažalost, drugih mogućnosti za izvođenje nuklearnih proba u to vreme jednostavno nije bilo. Čim su se one pojavile, upravo Sovjetski Savez je istupio kao inicijator prvo ograničenja, zatim izabrane nuklearnih probi.
Glavna lekcija za današnju Rusiju od događaja od pre 60 godina sastoji se u tome šta mi možemo. Mnogi se trude da na to zaborave. Mnogi su se uverili sami i trude se da uvere ostale da ne možemo ništa.
Nije sve lako i jednostavno. Da, posle 20 godina aktivnog raspada ekonomije prvi koraci čak u ispravnom pravcu prvo samo pogoršavaju situaciju. Da, svaki put u rusku provinciju može da donese nekoliko desetina postapokaliptičnih snimaka sa polurazorenim fabrikama i farmama, izlokanim putevima, zarđalom starom tehnikom.
Samo sve to u ruskoj istoriji već više puta je postojalo. U 14. veku, u 16. veku i u 20. veku.
I svaki put smo izlazili na kraj. Znači, izaći ćemo i ovog puta. Ne gore nego krajem 40-ih o početkom 50-ih. Samo je vrlo važno da ne zaboravimo.
Kiril Savicki,
Izvor: Glas Rusije
