Izvor: Danas, 03.Avg.2015, 11:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pouke Džordža Kenana
Muhamad Jusef Abdulaziz (24), građanin SAD poreklom sa Bliskog istoka, nedavno je otvorio vatru na dva vojna objekta u Šatanugi, Tenesi, i ubio pet osoba. Taj čin užasa na lokalu imao je, takođe, i nacionalnu važnost pošto je potvrdio upozorenje američkog diplomate i stratega DŽordža F. Kenana da oni koji u Americi odlučuju o spoljnoj politici treba da budu spremni da stupe u akciju, posebno vojnu. Nikada ne možete znati kada će doći iznenađenje, rekao je Kenan.
"Zašto >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << nas mrze", pitali su se Amerikanci posle terorističkih napada 11. septembra 2001. Ali iako SAD od tada nisu iskusile teroristički napad na svom tlu, administracija predsednika DŽordža Buša sprovodila je, praktično nekontrolisano, uništenje dve muslimanske zemlje - a razaranje se nastavilo za Bušovog mandata sve snažnijim kampanjama napada bespilotnim letelicama.
Ovakva politika pomogla je guranje Avganistana u bezdan propale države i otvorila put Islamskoj državi da zauzme više od trećine teritorije Iraka. Posledično nezadovoljstvo u ovim zemljama i širom muslimanskog sveta sve više se osećalo u Evropi, a sada se pojavljuje i u SAD.
Nema sumnje, američki kriminalistički inspektori nisu zvanično otkrili motive Abdulaziza, rođenog u Kuvajtu, koji izgleda nije pripadao terorističkoj mreži. Ali prethodno je bilo puno slučajeva da otuđeni i razočarani mladi ljudi, vaspitani na Zapadu (a Abdulaziz je pohađao srednju školu i koledž u Šatanugi) traže i nalaze uzrok za borbu u pretpostavljenom američkom i zapadnom ponižavanju islama.
Naravno, čim se pojavi reč "islam", zapadni mediji opisuju takve "usamljene vukove" kao deo neke široke islamističke zavere, a ne kao duboko ranjene i očajne pojedince. Takvo objašnjenje učinjeni akt čini lakše razumljivim: šraf u terorističkoj mreži biće prisiljen da izvede takav napad, čak mu je ispran mozak. Ali kada je napadač usamljeni pojedinac - američki građanin štaviše - to otvara ozbiljna pitanja o sistemu iz kojeg on ili ona (mada se gotovo uvek u ovakvim slučajevima radi po muškarcu) potiču.
Prema nekim izveštajima u štampi, Abdulaziz je smatrao da ne uspeva da ispuni američke standarde uspeha u kojima je glavna mera novac. Iako izgleda nije duboko religiozan, navodno je hvalio pokojnog Anvara al Avlakija, propovednika Al Kaide rođenog u SAD koji se zalagao za napade na "nemoralnu" Ameriku, videvši u njemu pobednika nad neuspehom.
Još jedno pitanje o sistemu SAD potiče iz odbijanja kuće kod koje je Abdulaziz zdravstveno osiguran da mu omogući učešće u programu za zavisnike od droge i alkohola. Daleko od toga da je ovo prvi put da SAD doživljavaju slučaj masovnog ubistva zbog toga što neko sa psihičkim problemima, uključujući zavisnost, nije prepoznat. Govori li to o sistemskom neuspehu? Dublje pitanje je da li to protivreči američkim principima.
Umesto da razmotre ova pitanja, SAD ostaju usmerene na spoljnu opasnost islamističkog terorizma. Kenan je pre nekoliko decenija prepoznao ovakvu sklonost, kada je upozorio da je kratkovida politika kod kuće i u inostranstvu Ameriku već učinila ranjivom. Umesto što se uljuljkuju svojom superiornošću, savetovao je, SAD treba da uče na greškama svojih neprijatelja u koje spada i Rusija.
Početkom veka Kenan je uporedio "globalni rat protiv terorizma" Bušove administracije sa ratovima Rusije protiv čečenskih separatista na severnom Kavkazu. Kada se Sovjetski Savez 1991. raspao, Boris Jeljcin, prvi predsednik Rusije, obećao je njegovim podanicima "onoliko suvereniteta koliko mogu da progutaju". Čečeni, koji su vekovima tražili nezavisnost od Rusije, u tom obećanju videli su priliku za samoopredeljenje. Ali se Jeljcin, nespreman da izgubi ma koliko teritorije posle inicijalnog raspada Sovjetskog Saveza, nije držao svog obećanja.
Prvi čečenski rat izbio je 1993. Rusija je uspela da porazi separatiste i zadrži kontrolu nad Čečenijom. Ali bila je to Pirova pobeda pošto je puno ogorčenih i ljutih Čečena odvukla u verski fundamentalizam.
Zbog toga je 1999. počeo drugi čečenski rat, ali borba se više nije vodila samo za nezavisnost Čečena od Rusije; bila je to borba za islam, protiv hrišćana i to svuda. Rusija je ponovo, pod Jeljcinovim naslednikom Vladimirom Putinom, porazila separatiste, obnovivši federalnu kontrolu nad teritorijom. Petnaest godina kasnije, čečenski ekstremisti ratuju rame uz rame sa Islamskom državom.
Neko bi mogao prigovoriti poređenju Amerike koja nasilnim putem želi da izvozi demokratiju sa samrtnim trzajima imperijalizma Rusije pod Jeljcinom i Putinom. Ali, sviđalo nam se to ili ne, postoji snažna podudarnost između njih: obe zemlje, kako se razume, diktiraju muslimanima.
Zapravo, Kenan mi je prvi skrenuo pažnju na ovu sličnost, kada je u razgovoru sa mnom o 11. septembru primetio da su, za mnoge muslimane, Rusija i Zapad postali isto. Doživljeni su kao sekularne države suprotstavljene islamu.
Kenan je upozorio da će, baš kao što je čečenski rat pothranio nacionalnu i individualnu ozlojeđenost, ratovi Amerike u Avganistanu i Iraku samo raspaliti mržnju i frustracije - što će se na kraju osvetiti SAD. "Propust da se sistem prilagodi čini da ljudi napadaju sistem, zato nikad nije pametno bombama voditi države ka slobodi", rekao je Kenan.
Autorka je dekanka Nove škole u Njujorku i viša saradnica na Institutu za svetsku politiku, gde upravlja projektom Rusija
Copyright: Project Syndicate, 2015.
www.project-syndicate.org
