Izvor: Politika, 06.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pouke Džingis-kana
Drevni vođa je manje grešio u osvajačkom pohodu nego sadašnja
Od našeg stalnog dopisnika
VAŠINGTON, januara – Novoj godini nije u Vašingtonu priređena spektakularna dobrodošlica. Za razliku od Njujorka i Čikaga, ovdašnji kvartovi globalnog odlučivanja, nisu joj priredili masovan doček na trgovima i ulicama. Čak su se i svetleći ukrasi na "nacionalnoj jelki" kod Bele kuće ugasili sat pre prevratničke ponoći, baš kad su retke strane lutalice >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << htele da se ovekoveče pored nje. Kao da je smena godina, korak u sutrašnjicu, samo privatna, a ne i javna stvar...
Iako se iz nje mnogim udaljenim narodima kroji budućnost, američka prestonica, začudo, upadljivije odiše jučerašnjicom nego sutrašnjicom. Državne zgrade su monumentalne i nalik zdanjima minulih imperija, posetioce više mame muzeji i spomenici nego ponude savremenih dostignuća.
Sećanje ispred mašte
Nešto od tog duha se osetilo, ovih dana, i u politici. Čak i se i u pripremama za promenu vlasti u parlamentu, prilikom pominjanja rastućih spoljnih izazova, pribegavalo podsećanju na dela bivših lidera, kao na uzore koje bi trebalo slediti, ako ni zbog čega drugog a ono zato što se zapalo u neprilike pred kojima je nemoćna mašta sadašnjih rukovodilaca.
Šta bi u Iraku sada radili istorijski velikani poput Džordža Vašingtona ili Abrahama Linkolna – pitali su se praktičari i teoretičari. Takvim misaonim vremeplovom, profesor antropologije sa koledža u Minesoti, Džek Vederford je stigao i do još starovremskijeg, a uz to i geografski vrlo udaljenog primera za ugled – Džingis-kana, mongolskog vladara čije je carstvo u 13. veku zauzimalo ogromno prostranstvo od Žutog do Crnog mora.
Taj drevni vođa je na čelu "plemenskog naroda" koji je imao "manje radne snage od "Vol-Marta" (američkog trgovinskog giganta) ovladao većim prostranstvima nego iko u istoriji" – primećuje Vederford i tvrdi da je Mongol tada bio uspešniji i u Iraku nego što je tamo sada jedina savremena supersila. Člankom u "Los Anđeles tajmsu" ovaj istraživač i pisac knjige "Džingis-kan i stvaranje modernog sveta", ukazuje da njegov "junak" nije pravio greške kao stratezi šefa Bele kuće Džordža Buša.
Ukratko: kan je pri pohodu na Irak stvorio pouzdanu međunarodnu koaliciju, pobedu je proglašavao tek kad je osvojio ljude, a ne samo teritoriju, i nije upadao u još opasni Bagdad nego je naredio njegovu evakuaciju – sve suprotno od savremenog osvajača. Zaveo je, i stroge zakone, iskorenjivao korupciju, omogućio mešanje kultura, obezbedio je verske slobode, poštedeo zanatlije i uspostavio bezbednost tako da je "devica s ćupom zlata na glavi mogla da se kreće širom imperije a da je niko ne uznemiri". Opet – za razliku od Amerikanaca u ovo vreme.
Posle Džingis-kanove smrti njegov sin je proširio imperiju – dodaje antropolog – i dovršio ostvarenje zajedničkog sna o kontroli trgovačkog puta od Koreje do Sirije. Te dve zemlje je šef Bele kuće svrstao u "osovinu zla" i još ne nalazi način kako da ih "kontroliše".
Mongolska imperija je, naravno, imala i mnogo mana, pa se relativno brzo raspala. Ali, istoričari izvlače, kažu i danas upotrebljive, pouke iz poduhvata Džingis-kana, koji je u nekim američkim anketama proglašen za "svetsku ličnost broj jedan prošlog milenijuma". Jedno od naravoučenija koje je ostalo za davnim "globalizatorom" moglo bi da glasi: i iz nečeg malog, kao što je bila njegova nacija, može da se izrodi nešto tako veliko kakvo je bilo njegovo carstvo.
More sitnih sila
Možda je baš to imao u vidu glavni urednik ovdašnjeg magazina "Forin polisi", Moises Naim, kad je napisao esej kojim ukazuje da se danas širom sveta – u politici, biznisu, tehnologiji, kulturi – "javlja sve više novih, malih igrača sposobnih da ugroze gigantske rivale". Kao primere navodi internetsku Vikipediju koja je postala sadržinski znatno obimnija od enciklopedije Britanike, blogere čija komunikativnost i masovnost uzrujavaju medijske džinove, pa i islamske teroriste koji udaraju po Americi i njenim interesima, kriminalne družine narasle u globalne mreže, latinoameričke vernike koji napuštaju katoličanstvo i prelaze u manje verske zajednice, preobraćanje zanemarenih Indiosa u društvenu snagu...
Nudi zatim zaključak da – dok teoretičari raspravljaju o bivšem bipolarnom svetu, kao i o tome da li je svet sada jednopolaran i da li će biti multipolaran – praktično nastaje novi, hiperpolarni svet. Nešto kao more sićušnih sila – malih zemalja i kompanija kao i talentovanih jedinki – koje osporavaju dominaciju iz jednog centra ili više centrala. To, kaže, širi polje atraktivnih mogućnosti, ali i povećava nestabilnost.
Kao otpadnici od vladajućeg mentalitetnog poretka, ovdašnji obožavaoci Džingis-kana, podsećaju da je i u njegovo vreme svet bio prepun "sitnih igrača". Među takvima je bio i on sam – pre nego što je "osvojio pola sveta".
Momčilo Pantelić
[objavljeno: 06.01.2007.]
