Izvor: RuskaRec.ru, 24.Feb.2017, 11:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Postoji jedan drugi, ruski svet...
Jednom je nastavnik ruskog jezika u jednoj beogradskoj srednjoj školi rekao učenicima da će im u životu trebati samo tri predmeta: geografija, fizičko i ruski. Geografija da bi znali gde da beže, fizičko da bi mogli da beže, i ruski – da bi tamo gde pobegnu mogli da se snađu. Tu šalu su učenici, kao i obično, zapamtili bolje nego gradivo. Rusi kažu da u svakoj šali ima malo istine. Istina je da Rusija zaista predstavlja utočište za mnoge ljude kojima zapadne vrednosti nisu utolile >> Pročitaj celu vest na sajtu RuskaRec.ru << duhovnu glad. To je pogotovo bilo očigledno pre dve-tri decenije, kada pozni Sovjetski Savez i rana Ruska Federacija nisu bili nimalo privlačni u materijalnom smislu, niti su strancima nuđene mogućnosti putovanja, zaposlenja, informisanosti, sticanja profesije i druge materijalne poslastice. Pa ipak su se mnogi u svetu interesovali za Rusiju, iz čisto „metafizičkih“, tj. teško objašnjivih pobuda. Tu neobjašnjivost je možda najbolje izrazio otac Serafim, iguman srpskog manastira Svete Trojice u poznatoj emisiji „Duhovnici“: „Što je bilo značajno u životu, u osmom razredu sam dobio ’Braću Karamazove’ za odličan uspeh... I ta knjiga je na mene ostavila veliki utisak. Pola nisam razumeo, ali sam shvatio da postoji jedan drugi svet. I onda sam se zainteresovao, pročitao sam sva dela Dostojevskog“. „Od znanja ruskog jezika i te kako može da se živi“ Neko će možda pomisliti da se radi o „standardnoj“ ljubavi prema književnosti. Ali u ovom slučaju čoveka nije privukla književnost kao umetnost, nego upravo sagledavanje da „postoji jedan drugi svet“, potpuno drugačiji od zapadne matrice u kojoj i po kojoj svi mi živimo od detinjstva. Taj drugačiji svet je privlačan i kada je potpuno siromašan i nekomforan, kada ne nudi ni zaštitu, ni materijalna dobra, ni karijeru... Upravo takva je bila Rusija početkom devedesetih, kada sam se ja (iz istog, već pomenutog razloga) zainteresovao za nju. Mislim da je potreba za tim „drugim svetom“ univerzalna i ne zavisi od nacionalnih, istorijskih i geografskih faktora. Ali kod Srba je ona posebno izražena, iz nekoliko razloga. Prvi i najvažniji je pravoslavna vera. Ona je svakako najupečatljiviji izraz drugog sveta za kojom čeznemo. A to je oblast u kojoj su Rusi i Srbi kao dve kapi vode. Samo što su Rusi mnogo veća kap, pa je prirodno što manja teži da se sjedini sa većom. U današnjem sistemu zapadnih vrednosti verska pripadnost se tretira kao nekakav hobi, i samim tim mnogi nisu spremni da ispituju dubine pravoslavlja i njegove izrazite manifestacije poput tri krunska pitanja svetog Justina Ćelijskog: „Jesi li čovek? Jesi li Srbin? Jesi li čuo za Gospoda Hrista?“ ili čuvene izjave Dostojevskog da bi on ostao sa Hristom čak i kad bi mu neko mogao dokazati da istina nije u Hristu. I bez tog „maksimalizma“ možemo mirne duše konstatovati da je pravoslavlje odigralo najvažniju ulogu u istoriji naših naroda i država. Mi ne znamo šta je tačno rekao ruski monah mladom Nemanjinom sinu Rastku, ali vidimo plod koji je nikao iz tog semena, i u najmanju ruku ne bi trebalo da ga ignorišemo. Drugim rečima, ako Rus ili Srbin (bilo koje vere ili nevere) ne oseća nikakvo poštovanje prema pravoslavlju i pravoslavnim hrišćanima, on samim tim izopštava sebe iz hiljadugodišnje istorije svoga naroda. Srbi u duelu sa Ы, Ь i ruskim izgovorom Drugi razlog je zajedničko slovensko poreklo. Vremenski gledano, to je bar dve hiljade godina bliskosti. Prostorno gledano, to je najveća površina kopna na planeti. A izvan vremena i prostora, to je „moja prosta duša slovenska“ koja oseća da smo svi mi vrlo slični jedni drugima, i vrlo srodni po mnogo čemu. Nažalost, slovenski svet je uzduž i popreko išpartan raznim granicama i podeljen po raznim osnovama, tako da Sloveni ne predstavljaju monolitnu celinu, ali i to je možda jedno od svojstava slovenske duše. U svakom slučaju, telesno poreklo je takođe neumesno ignorisati, a najveća i najplodnija grana koju je taj slovenski koren dao opet je Rusija. Ona je toliko velika i čvrsta, da sve ostalo slovenstvo i nehotice drži na okupu, pa je i sa te strane prirodno što Srbi vole Ruse. Sa Rusijom u srcu: Priča o jednoj nastavnici I treća, najzagonetnija pojava je zajednička karakterna crta – ne mirimo se sa nepravdom, okupacijom i ropstvom. Kako i zašto – to je teško objasniti. Ne mirimo se i tačka. U svakom svetskom belaju bili smo uvek na istoj strani. I ako jednoga dana opet nastane „tumbanje po celom svetu“, nema sumnje da će Srbi i Rusi ponovo biti zajedno, i biće, kao i uvek, na pravoj strani. Sve ovo nije hvalospev i idealizacija ruskog ili srpskog naroda, nego moj lični pokušaj da samome sebi objasnim „silu magnetizma“ kojom Rusija privlači mnoge ljude, a pogotovo Srbe. Inače, kad smo kod idealizacije, tu je najkorisnije citirati blaženopočivšeg baćušku Vasilija Tarasjeva, dugogodišnjeg nastojatelja ruske crkve u Beogradu. Bio sam prisutan kada je on početkom devedesetih doveo u Rusiju poklonike iz Srbije, i na putu od aerodroma prema Moskvi rekao: „Došli smo u posetu Aljoši Karamazovu, ali nemojte se začuditi ako naiđete na Smerdjakova. I on je Rus“. Zaista, reči zlata vredne! Mizerno je graditi svoj stav prema Rusima čak i po prosečnim predstavnicima tog naroda koje poznajemo ili za koje smo čuli, a kamoli po njegovim najgorim predstavnicima. To, uostalom, važi i u obrnutom smeru, jer i Srbi imaju svoje sivilo i svoje Smerdjakove. Ako idealizujemo sve predstavnike jednog naroda, neizbežno ćemo se razočarati, kad-tad. Ali možda je ova napomena i suvišna, jer se valjda podrazumeva. Pet sajtova za lako učenje ruskog jezika Drugo je važno. Ne može se Rusija dobro upoznati bez ruskog jezika. Bar ne u kontekstu o kome je reč. Koliko god neko dobro preveo Njegoša na ruski, tu neće biti gotovo ni traga od onog Njegoša kog mi poznajemo i osećamo. Isto je i sa poznavanjem Rusije bez ruskog jezika. To su samo malo odškrinuta vrata u onaj „drugi svet“. Učenjem jezika i „konzumiranjem“ vrhunskih dometa ruskog naroda na jeziku originala mi otvaramo ta vrata širom, a vremenom uklanjamo i zidove, tj. postajemo deo mnogo većeg i bogatijeg duhovnog prostora, kome se ne vidi kraj. Milan Radovanović je viši lektor za ruski jezik na Katedri za slavistiku Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Zašto treba učiti ruski jezik
