Izvor: Politika, 22.Avg.2010, 23:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Posledice Bušove „pobede” još traju
I avgustovsko povlačenje američkih borbenih trupa iz Iraka propraćeno političkim nesporazumima i medijskim neistinama
Posle sedam godina i sedam meseci američke borbene trupe napuštaju Irak. Kako to obično biva kada je reč o vojnim potezima SAD na Bliskom istoku sve je propraćeno političkim nesporazumima i medijskom halabukom za koju se ispostavilo da je utemeljena, najblaže rečeno, na neistinama.
Kada su 20. marta 2003. godine SAD, Velika Britanija i njihovi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prijatelji po oružju napali Irak ova agresija – bez zelenog svetla UN – pravdana je optužbom da Irak pod diktaturom Sadama Huseina poseduje oružje za masovno uništenje. I da je, samim tim, za čovečanstvo pretnja koju treba silom eliminisati.
Brzo je otkriveno da su Džordž Buš mlađi i Toni Bler – uz veliku pomoć „slobodnih” medija – slagali i svoje birače i svet. Navodno opasno iračko oružje nikada nije pronađeno, ali je Irak okupiran. Tragične posledice ove antiiračke laži i danas se osećaju a kao sećanje na izmišljeni povod za agresiju na Irak grupa svetskih književnika proglasila je 20. mart za Dan političke laži.
Nešto slično dogodilo se i povodom objavljivanja vesti da je i „poslednja američka borbena jedinica napustila Irak”. Stejt department je slavljenički saopštio da je to „istorijski trenutak”, mediji, posebno američki, detaljno su opisivali kako poslednji tenkovi prelaze iračko-kuvajtsku granicu naglašavajući kako kupole s topom, ovoga puta, nisu okrenute prema Bagdadu. Posebno se naglašavalo da je konačno povlačenje završeno dve nedelje pre roka – poslednjeg dana avgusta.
Prelazak iz avgusta u septembar trebalo bi da bude, kako najavljuju mediji, za Irak velika prekretnica. Biće okončana vojna intervencija „Sloboda za Irak” – započeta 2003. godine – i startuje operacija „Novi početak”.
A onda je usledio hladan tuš, Bela kuća je demantovala izveštaje velikih američkih televizijskih kuća. U Iraku još je stacionirano oko šest hiljada vojnika u borbenim jedinicama koji bi trebalo da napuste zemlju do prvog dana septembra. Osim toga, u Iraku ostaje još 50.000 „običnih” vojnika koji bi trebalo, prema obećanju Baraka Obame, da se vrate kući do kraja 2011. godine.
Američki mediji su i sakrili da će umesto ljudi u uniformi njihove poslove preuzeti civili na platnom spisku raznih službi, privatnih vojnih i bezbednosnih agencija. Samo Stejt department angažovaće dodatnih 4.700 ljudi za čuvanje diplomatskih predstavništava u Iraku.
Nešto se, ipak, mora priznati. U Vašingtonu je neko pametno zaključio da odlazak američkih ratnika ne treba pompezno proslaviti. Posebno ne u stilu koji je viđen 1. maja 2003. godine kada je tadašnji američki predsednik Džordž Buš, u pilotskoj uniformi, na nosaču aviona „Abraham Linkoln“, trijumfalno izjavio kako je rat u Iraku završen američkom vojnom pobedom.
Život je surovo demantovao Buša mlađeg, u godinama koje su usledile iz Iraka su stizale crne vesti. Iako su, prema Bušovim rečima, pobedili, hiljade američkih vojnika je u kovčezima vraćeno u domovinu.
Bilans je zaista tragičan. Od Bušove „pobede“ do kraja jula ove godine u Iraku je poginulo 4.413 američkih, 179 britanskih i 139 vojnika drugih država koje su podržale stranu intervenciju. U istom periodu ranjeno je više od 31.000 američkih vojnika. Poređenja radi, u kratkom obračunu sa Sadamovom armijom poginulo je 138 američkih i 33 britanska vojnika. Civilne iračke žrtve ne broje se ovako precizno: procenjuje se da je valjda „slaveći američku vojnu pobedu“ poginulo više od 100.000 Iračana.
Pored ljudskih žrtava SAD su pretrpele – i još trpe – druge gubitke. Američki ugled u svetu je, zbog vojne intervencije u Iraku, drastično okrnjen i sadašnji predsednik Barak Obama morao je, odmah po ulasku u Belu kuću, da počne mukotrpno uklanjanje pričinjene štete. Nimalo lak posao: intervencija u Iraku veoma je ojačala Iran, američki protivnici u Avganistanu su „uzleteli”, arapske države su još nepoverljivije, Palestinci sve nervozniji, islamski ekstremizam je u porastu ...
„Mora se pažljivo proceniti koji politički ciljevi su postignuti i da li SAD danas stoje bolje nego pre početka rata u Iraku”, smatra penzionisani američki general i spoljnopolitički analitičar Vilijam Neš. „Moj je utisak da je ima više negativnih nego pozitivnih rezultata. Rat je doprineo strateškom slabljenju SAD u regionu i treba da se zapitamo koju cenu smo platili da bismo svet oslobodili od jednog zlikovca”.
Ima, naravno, i drugačijih razmišljanja koja opravdavaju napad na Irak 2003.
„Bliski istok bez Sadama je iz korena izmenjen. Država koja je ranije bila stalna pretnja i neprijatelj SAD sada je jedna vrsta saveznik“, smatra američki analitičar Tomas Doneli.
Na kraju treba reći i da će posledice ratovanja u Iraku Amerikanci još dugo osećati i na svom džepu. Procenjuje se da je iračka avantura dosad koštala SAD nešto više od hiljadu milijardi dolara. Tu, međutim, i nije finansijski kraj iračke priče za SAD. Postoje računice – jednu je obelodanio ugledni američki ekonomista Džozef Stiglic – da će, konačni račun za vojnu intervenciju i Iraku i sve njegove posledice koštati Amerikance čak tri hiljade milijardi dolara.
Žarko Rakić
----------------------------------------------
Vrata pakla su i dalje otvorena
Američki zvaničnici i generali nedeljama pokušavaju da ubede međunarodnu javnost kako povlačenje borbenih snaga SAD iz Iraka neće ugroziti stabilnost u ovoj zemlji te da su „irački političari voljni da učine konkretne korake ka formiranju nove vlade uoči okončanja borbenih operacija američke vojske u toj zemlji”. Čini se, pak, da i ako su nekoga uspeli u te tvrdnje da ubede, to zasigurno nisu irački političari i iračka javnost.
Lideri vodećih iračkih partija nisu ni blizu dogovoru oko formiranja vlade, a poslednja borbena jedinica SAD je napustila Irak, ostavljajući 50.000 svojih kolega koji čine prelazne američke snage zadužene za obuku i podršku iračkoj vojsci i policiji. Iako su Amerikanci dovoljno blizu, zabrinutost eksperata izaziva činjenica su irački političari toliko podeljeni da se u pojedinim medijima već razmatra stara teza da bi Irak mogao da se podeli na tri dela – sunitski, šiitski i kurdski.
Nade u skorašnji dogovor političkih partija koje podržavaju suniti i onih koje predstavljaju šiite raspršene su protekle nedelje kada je alijansa Irakija, bivšeg iračkog premijera Ijada Alavija, i formalno prekinula pregovore o formiranju koalicione vlade sa alijansom Država prava aktuelnog premijera Nurija al-Malikija. Alavijev politički blok podržan uglavnom od sunita i Malikijev blok, koji podržavaju šiiti, pregovaraju više od dva meseca, pri čemu su parlamentarni izbori u Iraku održani još 7. marta ove godine.
Portparolka alijanse Irakija Majsun al-Damluji rekla je da je njen savez prekinuo pregovore sa Malikijevim blokom zbog toga što je on njenu alijansu nazvao sunitskom, javio je Rojters.
„Mi tražimo da se on izvini, ne Irakiji, već pristalicama Irakije koji su glasali za nacionalni, a ne za sektaški projekat”, kazala je ona.
Kako je objasnio jedan od zvaničnika Irakije, Intisar Alavi, ova alijansa je oznaku „sunitska” shvatila za uvredu jer su „više od 26 od 91 izabranog poslanika te alijanse a sam Ijad Alavi – šiiti”.
Inače, nijedna od dve alijanse nije osvojila većinu na izborima, ali je koalicija Irakija Ijada Alavija osvojila dva mesta više u parlamentu od koalicije Pravna država premijera Nurija al-Malikija. Irački parlament ima ukupno 325 poslanika, pri čemu je nesloga šiitske, kurdske i sunitske političke frakcije ogromna, a najveći kamen spoticanja u pregovorima predstavlja pitanje kome će pripasti mesto premijera.
Prepirke među političarima, koje mesecima ne splašnjavaju, iz dana u dan uvećavaju bes iračke javnosti, koja se uz sve to suočava sa ekonomskim poteškoćama i sve većom nesigurnošću zbog pojačane terorističkih aktivnosti ekstremističkih grupa u Iraku. Zbog svađa političara, dvanaest iračkih organizacija za građanska prava podnele su ovog meseca tužbu kojom traže od posvađanih političara da formiraju vladu ili raspuste parlament i raspišu nove izbore.
Prema rečima Faleha Abdula Džabara, direktora Centra za iračke studije pri Univerzitetu u Bejrutu, on je zabrinutiji nego ikad za sudbinu Iraka.
„U 2004. godini bio sam zabrinut, 2005. godine bio sam zabrinut, i svake godine do 2009. brinuo sam zbog onoga što se događa u Iraku. Ali, nikad do sada nisam sve video tako crno kao ove 2010. godine. Vrata pakla su i dalje otvorena”, kaže za nemački „Špigl” Faleh Abdul Džabar.
Da Džabarova zabrinutost nije bez osnova, svedoči i nedavna izjava komandanta iračke vojske general Babakira Zebarija koji tvrdi da iračke snage neće moći da osiguraju bezbednost zemlji do 2020. godine i da bi SAD trebalo da ostanu do tada u Iraku.
Ipak, borbene jedinice SAD su se povukle, dok irački političari gube jedinstvenu šansu da preuzmu kontrolu nad svojom zemljom i iskoriste za dobrobit građana sve njene bogate resurse, pre svega one naftne.
Međutim, i perspektivna naftna industrija i ostali industrijski sektori Iraka moraće da sačekaju inostranu finansijsku injekciju zbog svađe političara. Naime, kako prenosi Rojters, strani investitori, koji su dobili posao obnove iračkih fabrika, odlučili su da odlože svoje investicije, vredne nekoliko stotina miliona dolara, zbog političke nestabilnosti izazvane neformiranjem vlade pet i po meseci posle izbora.
N. Radičević
objavljeno: 23/08/2010
