Izvor: Vostok.rs, 22.Jan.2011, 21:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pomogoše li ti Ljahi, sinak?
22.01.2011. -
Ljudima koji razmišljaju i koji su odgovorni pred budućnošću od samog početka – u realnoj vremenskoj dimenziji – bio je jasan rušilački smisao većine društveno značajnih poteza nove vlasti, koja je uspostavljena početkom 90-ih godina na celokupnom „postsovjetskom" prostoru. To se, svakako, odnosi i na veze između Ruske Federacije i Ukrajine.
Neprirodno su razarane, a i dalje se ruše prirodne spone koje ih povezuju, i sve to ne bez >> Pročitaj celu vest na sajtu Vostok.rs << zle volje, pre svega SAD. Uloga Amerike i Zapada u celini, u evoluciji ruske državnosti, ne može se označiti drugačije do kao zlokobno. Četrnaestog januara navršilo se 17 godina od potpisivanja, 1994. godine, trojnog sporazuma između SAD, Ruske Federacije i Ukrajine o likvidaciji nuklearnog oružja na teritoriji Ukrajine. I mada taj datum nije jubilarni, ne smeta da ga se prisetimo kako u okvirima ukupnih problema na relaciji „Rusija – Ukrajina", tako i u svetlu novog zaoštravanja nuklearnih problema u vezi sa najnovijom etapom jednostranog nuklearnog razoružanja Ruske Federacije, po sporazumu START-3.
Ni jedan potez SAD u odnosu na Rusku Federaciju i Ukrajinu, za svo to vreme, počev od 1991. godine, narodima tih zemalja nije doneo nikakve pozitivne rezultate, ali je zato zbog delovanja SAD stvoreno i previše ozbiljnih problema. SAD i Zapad grade novi svetski poredak ne samo na račun Ruske Federacije, protiv RF i na ruinama RSFSR, nego i na račun Ukrajine, protiv Ukrajine i na ruševinama USSR. Sve se to lepo ispoljilo i u sferi strateških nuklearnih problema.
Činilo se, ako su SAD već odavno raširile svoj „nuklearni kišobran" iznad „natovske „ Evrope, bilo bi razumno i logično da sovjetski raketno-nuklearni „štit", stvoren uz aktivno učešće USSR, bude sačuvan ne samo zarad zaštite interesa RF, nego i interesa Ukrajine.
Jer objektivno, Ruske Federacija sa razumnog stanovišta posmatrano, nije mogla biti neprijatelj Ukrajine. Početkom 90-ih godina ona je bila direktno zainteresovana za snažnu, politički samostalnu Ukrajinu. Takav prilaz logički je proizlazio iz uzajamno i tesno isprepletenih ekonomskih, kulturnih, naučno-tehničkih i ljudskih veza.
Samostalna „nuklearna" Ukrajina, kao i svaka druga „postsovjetska" republika, nije bila moguća – to je lepo naglasio tada prvi ministar RF za atomsku energetiku, akademik V. N. Mihajlov. On je veoma oštrim tonom objasnio „nezavisnim" „političarima" i bivšim sovjetskim generalima „nezavisnog tipa", da su njihove „nuklearne maštarije" u stanju da na teritoriji Ukrajine obezbede samo jedno – novi Černobilj. Zato što sve faze razrade, proizvodnje, atestacije i eksploatacije nuklearnog naoružanja spada u kompetenciju organizacija, koje su dislocirane na teritoriji Ruske Federacije.
Izgovorivši „a", nuklearni ministar nije mogao da izgovori i „b", jer je to trebalo da učini političko rukovodstvo Ruske Federacije. Upravo je zvanična Moskva bila obavezna da 1994. godine javno ponudi rukovodstvu Ukrajine i narodu te zemlje, opstanak zajedničkog nuklearnog potencijala. On bi i nadalje bio garant snažne međunarodne pozicije Slovenstva. Naravno, uz očuvanje na teritoriji Ukrajine kompletne sovjetske raketno-nuklearne infrastrukture, uključujući mogućnost ukrajinskog naučno-tehnološkog raketnog potencijala (u Kijevu, Dnjepropetrovsku, Harkovu).
Da, jeljcinska Ruske Federacija bila je obavezna da takvu varijantu predloži, u krajnjoj liniji gromoglasno, uporno i pametno. Čak i da je rukovodstvo Ukrajine odbilo takvu ponudu, bio bi stvoren produktivni i dalekovidi presedan. Umesto toga, jeljcinoidi su lakomisleno prihvatili ideju o posredništvu Sjedinjenih Država. Postavlja se pitanje: a šta tu traže SAD? Postojao je očigledni bilateralni problem u odnosima između Moskve i Kijeva, koji je bio, na ovaj ili onaj način, sasvim rešiv. Štaviše, bio je to veoma delikatan problem, ispunjen konkretnim i osetljivim informacijama. Otuda, involviranje SAD u taj problem, na određeni način, nanosi štetu državnim interesima Ruske Federacije. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga, Moskva je bila obavezna da zauzme čvršću poziciju, te da pristane jedino na biletaralno razmatranje pitanja, odnosno samo na bilateralne mere.
Sa druge strane, Kijev je za vreme Kravčuka i Kučme krenuo stopama gogoljevskog Andreja iz romana „Tarasa Buljbe", odlučivši da bez Ljaha, pardon Jenkija, nema života za Ukrajinu. I u Moskvi, i u Kijevu zaboravili su da „posredništvo" SAD jedino može biti u duhu „posredništva" Lukave Lisice iz bajke, koja komad sira deli između dva Glupa Medvedića. Kako bi svakom Medvediću dopao apsolutno jednak komad. Lisica je postepeno grickala čas jedan, čas drugi deo, tako da su glupani na kraju dobili apsolutno jednake mrvice.
Šta Rusija danas ima u pogledu bezbednosti? Nuklearno oružje Ruske Federacije, i samim tim njen nuklearni status, smanjuju se, i to čak ne ni kao „Šagrinska koža". (1)Ispunjavanje želja njenim vlasnicima, smanjivalo je i tu kožu, i njihov životni vek, ali su se makar želje ispunjavale. A Ruska Federacija i Ukrajina i dan danas idu, u ime ispunjenja tuđih a ne sopstvenih želja, u pravcu mogućeg državnog kraha!
Ruska Federacija, pristavši 1994. godine, samoubistveno po svoju nacionalnu odbranu, na „posredništvo" SAD, postaje sve ranjivija, i tako podložnija zlokobnim diktatima. A Ukrajina? Pa ona sve više postaje rezervoar jeftine radne snage, koja se koristi bilo gde, samo ne na rodnoj grudi.
Uzdanje u Ljahe, pardon Jenkije, nije se opravdalo.
Na greškama se uči. Istina, kažu, glupaci ne uče ni na sopstvenim greškama. Hoće li narodi Ruske Federacije i Ukrajine nastaviti da igraju ulogu dva glupaka, koji ne žele da izvuku pouke čak ni iz sopstvenih grešaka?
Povlačenje sovjetskog nuklearnog oružja sa teritorije Ukrajine uz „posredništvo" SAD, drastično je oslabilo odbrambenu moć Velikorusije (2)i, faktički, uskratilo Ukrajini mogućnost stvaranja čvrstih temelja suvereniteta, a pri tome nije ojačana ni evropska, ni globalna bezbednost. Danas je jasno: potpisivanje trojnog sporazuma o likvidaciji nuklearnog oružja na teritoriji Ukrajine, 1994. godine između SAD, RF i Ukrajine, imalo je isključivo nepovoljni karakter za Rusku Federaciju i Ukrajinu, i odigralo je, na žalost, rušilačku ulogu. Pri tome, sva šteta zbog takve odluke nije iscrpljena – one se negativno odražavaju i nadalje će se odražavati na istorijsku sudbinu i Ruske Federacije i Ukrajine.
A situacija se mogla rešiti i bez „posrednika".
________________________________________
Ljahi - Stari naziv za Poljake (po jednom od poljskih plemena), koji su koristili drugi narodi, ali ne i oni sami. Prvi put se kod Rusa javlja početkom 12. veka. Kasnije je dobio pežorativan smisao, slično imenovanju Amerikanaca kao Jenkiji (Napomena redakcije).
(1) Roman francuskog pisca Onore de Balzaka, o mladiću koji je našao magičnu kožu koja je ispunjavala svaku želju svog vlasnika. Naravno, to je, kao što je uvek slučaj kada se prave „faustovske pogodbe", imalo visoku cenu (Napomena redakcije).
(2) Istorijsku Rusiju čine Velikrusija (današnja Ruska Federacija, odnosno Rusija u užem smislu), Ukrajina ili drugačije Malorusija, i Belorusija (Napomena redakcije).
Izvor: Fond strateške kulture, srb.fondsk.ru
