Izvor: Politika, 08.Okt.2011, 23:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politika sa Okupatorima Volstrita
Susret sa učesnicima protesta koji znaju šta neće, ali nisu još načisto šta hoće i kako da to postignu
Od našeg stalnog dopisnika
Njujork – Za sebe kažu da su „99 odsto Amerike”, iako ih je samo nekoliko stotina koji se od 17. septembra svakodnevno okupljaju u nevelikom parku, tridesetak metara dugom i upola manje širokom, sa desetak mladih stabala i dve cvetne baštice u senci korporativnih nebodera Volstrita.
Razlog zašto su >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tu je „1 odsto” – finansijska i menadžerska oligarhija oličena u ovoj četvrti Menhetna, za koju tvrde da je ne samo prisvojila većinu nacionalnog bogatstva nego je i korumpirala političare za koje su oni glasali.
Da se tu nešto važno događa, vidi se još izdaleka: po policijskim automobilima parkiranim preko puta, metalnim ogradama koje čuvari reda upotrebljavaju kad nešto hoće da izoluju i vrevi sveta koji ga je zaposeo.
Policajci su tu međutim samo kao pasivni posmatrači: očigledno je da je između njih i onih u parku sklopljen prećutni sporazum o nenapadanju. Bar u granicama ove „okupirane teritorije”. Izvan nje, na širokim avenijama ovog dela Njujorka, druga su pravila, što je u prošlih bezmalo mesec dana pokazano u nekoliko navrata, upotrebom pendreka i suzavca.
Zvanično ime ovog prostora je „Zukoti park”. Oni koji su u njemu preimenovali su ga u „Trg slobode”. To je epicentar nečega što je teško precizno definisati: za jedne to je protest, za druge „vežba iz direktne demokratije”, za treće začetak revolucije, za četvrte politički vašar i igrarija dokone omladine.
To je akcija „Okupirajmo Volstrit”. Nešto što je počelo kao bezazleno okupljanje mladih nezadovoljnika prilikama u zemlji na poziv upućen preko internet-sajtova i tvitera, da bi se posle toga pretvorilo u pokret koji se raširio po celoj Americi i počeo da na slične poduhvate inspiriše i druge u svetu.
Kad se kroči na „Trg slobode”, ulazi se u jedan poseban svet. Niko prvo ne registruje pridošlicu: svi su dobrodošli. Sve je otvoreno. Po slobodnoj proceni, u prošli četvrtak u rano popodne, tamo je bilo negde do hiljadu ljudi. Svako je bio zaokupljen sopstvenim poslom: na jednom kraju parka grupa „demonstrira” ležeći na kartonskim podlogama, uz damare bubnjarskog orkestra. Na drugom, svoju publiku ima neki anonimni govornik koji bi da bude predsednik Amerike. U sredini je improvizovani centar za distribuciju hrane: pice, semenke, čips i druge grickalice. Hrana je inače besplatna, a na moje pitanje čime je plaćena, odgovor glasi „donacijama”.
Na jednom mestu nekoliko mladića i devojaka je posedalo i raspravlja o nekoj važnoj temi. Pored nogu jednog od učesnika tog kružoka je knjiga. „Kapital”, Karla Marksa.
Deo parkovskog zida je pretvoren u „biblioteku” literature o ekonomiji i politici, a tu se dele i novine pokreta, „Okupirani Volstrit džornal”. Malo dalje je štand na kome piše „Pres”, na usluzi predstavnicima medija – i nešto što je očigledno štab akcije: nekoliko stolova sa lap-top kompjuterima na kojima se nešto užurbano priprema.
Kad se prošeta naiđe se i na „spavaonicu”: na gumenim dušecima nekoliko aktivista je intenzivno punilo svoje lične baterije, ignorišući okolinu; to su verovatno oni koji su prethodne noći dežurali. Svoje parče betona ima i radionica za ispisivanje parola… Ukratko, jedan mikrokosmos koji zrači posebnom energijom.
Šta ste dosad postigli, pitam Majkla – svi se ovde predstavljaju samo imenima, ne pominjući prezimena – 40-godišnjeg filmskog dokumentaristu, prvoborca ove revolucije.
„Stavili smo na dnevni red naše i narodno nezadovoljstvo nejednakostima, korupcijom, paralizom vlasti”, glasi njegov odgovor. „O tome se sada govori glasnije i govori narod. Time što kampujemo ovde, ustanovili smo forum i priliku da se oni koji su zabrinuti zbog toga čuju u široj javnosti.”
Majkl kaže i da ga ovde najviše ohrabruje to što vidi demokratiju u akciji. „Proces je haotičan jer je demokratija haotična. Da, treba nam vlada, treba nam Kongres, ali ne kakvi su danas. Nešto mora da počne da se menja.”
Jedna od zamerki „okupaciji” je da nije dovoljno organizovan i da neme vođstvo. Jen, koji ima 23 godine i koji je upravo diplomirao (ovde je došao iz Kanzas sitija), ne slaže se sa tom ocenom. „Rekao bih da smo izvanredno organizovani, ili bolje reći, samoorganizovani. . Naš pokret je ’horizontalni’, zasnovan na konsenzusu, nema hijerarhiju u pravom smislu te reči.”
Objašnjava mi zatim da je u parku aktivno desetak „komiteta” za razne oblasti, od političkog do „sanitarnog”, koji je nadležan za održavanje čistoće u parku. Svaki komitet referiše „Generalnoj skupštini” koja se sastaje u sedam uveče, na kojoj se iznose razni predlozi koji se usvajaju ili odbacuju direktnim izjašnjavam – gestovima ruku. Saglasnost se iskazuje pokazivanjem otvorenih dlanova, odbacivanje spuštenim rukama, stisnute pesnice i ukrštene ruke su znak da je nešto blokirano dok se dodatno ne raspravi.
Na pitanje šta je glavni cilj pokreta, Jen kaže da je to pitanje na koje će se ovde dobiti mnogo odgovora. Njegov je da je „ljudima došlo do grla što je jedan odsto najbogatijih, najmoćnijih ljudi u ovoj zemlji, uzurpiralo politički proces. Mi želimo da nam se vrati naša demokratija, da možemo da rešavamo svoje probleme, ekonomske i druge”.
Mark(29), prekinuo je svoje doktorske studijama na državnom univerzitetu Nju Džersija, da bi ovde radio u komitetu za štampu. On smatra da „korporativni mediji” ne razumeju šta se ovde događa. „Strana im je ova vrsta politike, demokratski pokret, kolektivna akcija jer su navikli da probleme rešavaju isključivo političari.”
Da li okupacija uspeva? „Mislim da ostvarujemo mnoge važne ciljeve”, smatra Si Džej, devojka koja u ruci drži metlu, čime pokazuje šta je njeno zaduženje u ovoj akciji. „Stvorili smo zajednicu, uspevamo da se organizujemo oko problema koji su nam veoma važni, uspeh je i u tome što se na ovome učimo i što otvaramo oči široj zajednici.”
Keri, koja je filmski dokumentarista, „okupaciji” se pridružila tek pre nedelju dana i namerava da ostane sve dok ovo traje”. „Ovako nešto se ne dešava često u ovoj zemlji gde većina ljudi najveći deo svog vremena provodi radeći, gledajući TV, bez aktivnog angažovanja – osim povremenog izlaska na birališta.”
„Okupatori” zasad ne žele da se svrstaju ni uz jednu partiju, mada im je Obama, govoreći u poslednjih nedelju dana, veoma često o „ekonomskim nejednakostima” i da „Volstrit nije uvek fer igrač”, pružio neku vrstu podrške.
Republikanci, koji imaju svoj pokret, konzervativnu „Čajanku”, i koji se doživljavaju kao zaštitnici „Volstrita”, na okupaciju, sasvim predvidljivo, ne gledaju sa odobravanjem. „To je klasni rat”, poručio je vodeći kandidat za predsedničku nominaciju Mit Romni. „Sami ste krivi ako ste bez posla i ako niste bogati”, stav je Hermana Kejna, koji bi takođe da postane predsednik umesto Obame.
„Okupacija” je očigledno šansa današnje mlade generacije Amerikanaca, koja je dugo bila pasivna, da oseti ”duh revolucije”. Takođe je i potvrda rastućeg gneva zbog sve većih i danas gotovo dramatičnih nejednakosti u ekonomskom sistemu i želje da se u tome nešto promeni.
A kako da se promeni, to ne znaju ni ovi „okupatori”. „Ne očekujemo, naravno, da ljudi koji vode korporacije i sede u upravnim odborima tek tako odustanu od stečenog niti da promene svoj životni stil”, kaže mi Majkl. „Nismo za nasilje, ali moramo doći do njihovih vrata, zaustaviti saobraćaj, pokazati im da se ovako više ne može.”
Milan Mišić
objavljeno: 09.10.2011
