Izvor: Blic, 02.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pola veka „Dr Živaga“
Kuća na sprat do koje se stiže neasfaltiranom stazom duž oboda borovog šumarka, sasvim nalik na starinske ruske dače iz sovjetskog perioda u podmoskovskom vikend naselju Peredelkinu ničim ne nagoveštava da je znamenita. Ipak, ovo mesto, u kojem je živela i stvarala čitava plejada ruskih pisaca, baš zbog nje često posećuju turisti, i ruski i strani.
Do njega se stiže bilo u organizovanim turama, bilo običnim električnim vozom, koji svaki čas vozi s jedne od 13 moskovskih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << železničkih stanica.
U tom strogo, ali toplo nameštenom domu poslednjih dvadesetak godina života proveo je velikan ruske književnosti Boris Pasternak, koji je, mada autor stihova obaveznih u svakoj ozbiljnijoj antologiji remek-dela svetske poezije, mnogo poznatiji po romanu "Doktor Živago”, više puta pretočenom na filmsko platno. Iz najpoznatije ekranizacije, sa Omarom Šarifom i Džuli Kristi, Larina pesma, nazvana po glavnoj junakinji romana, postala je hit koji se i danas rado sluša i pevuši.
Pre par dana navršilo se pola veka otkad je malo poznati italijanski izdavač Feltrineli prvi objavio italijanski prevod ove epopeje i time stekao svetsku slavu. Kasnije su usledili prevodi na sve glavne svetske jezike, pa Nobelova nagrada za književnost 1958. Ona je pokrenula hajku na pisca u Sovjetskom Savezu, što ga je nateralo da se odrekne tog visokog odličja. U Rusiji će knjiga ugledati svetlo dana tek 1988, posle piščeve smrti. Godinu dana kasnije ispravljena je istorijska nepravda i Pasternaku je posthumno vraćena najviša književna nagrada, koju je od Nobelovog komiteta primio njegov sin Jevgenij.
Okrugli jubilej knjige obeležen je u tri grada Italije, organizovanjem javnog čitanja novog, za tu priliku urađenog prevoda. Centralna proslava je bila u Milanu, gde se nalazi izdavačka kuća gde je 1956. mladi novinar Serđo D’Anđelo doneo rukopis dela, koje je Pasternak završio 1955. Pisao ga je 10 mukotrpnih godina. Prema oceni koju je sam izrekao, ono je vrhunac njegovog proznog stvaralaštva. Živagovi stihovi, ta knjiga u knjizi, kruna su Pasternakovog poetskog stvaralaštva uopšte i njegovo zaveštanje.
Roman prikazuje život ruske inteligencije u dramatičnim godinama početka XX veka do Oktobarske revolucije i građanskog rata kroz sudbinu lekara i pesnika Jurija Živaga. Poput Rusije, i on je rastrzan između dve istorijske opcije - crvenih i belih, između dve žene - venčane i voljene, i u tom procepu pokušava da nađe sebe.
Kada se čulo da je dobio Nobelovu nagradu, nepisana presuda je glasila: dodeljivanje nagrade za umetnički jadno, pakosno delo, puno mržnje prema socijalizmu, predstavlja neprijateljski politički akt usmeren protiv sovjetske države. Pisac je umro nepune dve godine kasnije, mnogi kažu od posledica preživljenog šoka.
Petnaestak minuta hoda od kuće, u čijoj su se okrugloj lođi gostila i ćaskala legendarna imena ruske kulture - Ana Ahmatova, Marina Cvetajeva, Svjatoslav Rihter, Henrih Nejhaus, na prostranom lokalnom groblju počiva nobelovac, ispod skromne mermerne ploče.
S klupice pored groba puca pogled na kuće novopečenih ruskih bogataša, koje su, kao kakva utvrđenja, opasane visokim ogradama i okićene mnogobrojnim alarmima i sigurnosnim kamerama. Ova luksuzna zdanja deluju još upadljivije i grandioznije u poređenju sa skromnim domom u kojem je Boris Pasternak odbrojavao svoje poslednje dane.
