Izvor: Danas, 19.Dec.2015, 00:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pobeda Francuza nad bandom Le Pen
I ja, kao ni mnogi drugi, neću pokušavati da sakrijem svoje zadovoljstvo zbog toga što vidim da uobraženi nitkovi FN-a pucaju po šavovima
Pre nego što je drugi krug regionalnih izbora u Francuskoj održan u nedelju, većina prognoza je ukazivala da će pet, možda šest regionalnih vlada pasti u ruke Nacionalnom frontu (FN). Međutim, francuski narod se sabrao i izašao na glasanje u mnogo većem broju nego što je bilo ko očekivao. To je rezultiralo time što je ksenofobična, >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << rasistička stranka, koja je neprijateljski nastrojena prema svemu od suštinskog značaja za duh i dostojanstvo Francuske, poražena u svim utakmicama na kojima je trebalo da pobedi.
Neki će biti iznenađeni zbog ove čudne zemlje, koja nikada nije dostojanstvenija nego kada je na ivici provalije. Oni će brinuti, i to s pravom, da je bila neophodna situacija izuzetne opasnosti, prave pretnje po naciju, pre nego što su Francuzi povratili zdrav razum i krenuli putem razuma.
i ponovo govore svojim rečnikom i autentičnim tonom, odnosno rečnikom mržnje i razjarene mase. To je, zapravo, bila pobeda republike - trijumf narodnog otpora.
Francuzi su izašli na birališta da zajedno kažu da ne žele da banda Le Pen poseduje njihove regione. To je najvažnija lekcija s glasanja od nedelje, i to umirujuća. Ali šta je navelo narod da se vrati u normalu?
Očito se ništa nije dogodilo između prvog i drugog kruga izbora, što je uticalo na "boljku" francuskog naroda. Niti je nešto posebno obećano kao odgovor na "teška pitanja" koja su samo nedelju dana ranije postavljali glasači FN-a. Ne. Ono što smo umesto toga videli jeste moralni nalet među Francuzima - čin samoodbrane političkog tela.
Sledeća jednostavna ideja se ušunjala u izborno telo između dve runde glasanja - Nacionalni front može da ulepša svoju fasadu koliko god želi, ali on nikada nije bio, nije i ne može da postane normalna partija. Koliko nam dugo moralne i političke institucije Francuske govore da "stigmatizacija" Nacionalnog fronta ne daje rezultate, da ona ne slabi, već jača partiju? Pa, to je bilo pogrešno i pre 20 godina i još uvek je pogrešno.
Ne može se dovoljno često ponavljati da kada su moralna levica i desnica jake, kada grupe poput SOS Rasizam postavljaju granice koje su blistave i jasne, FN je u izbornom smislu zauzdana. Ali kada su te granične linije zamućene, kada brane popuste, a organizacije za borbu protiv rasizma dozvole da budu zastrašene ili spuste svoj gard, FN pokušava da se odomaći.
To važi i danas. Prijatno iznenađenje s regionalnih izbora nema apsolutno nikakve veze s poravnanjima sa FN velikih partija koje su navodno "čule poruku besnih birača" (retorika kojom su nas bezobzirno bombardovali). Naprotiv, dovoljan broj birača je počeo da shvata da upravo u tom besu - u onima koji ga zastupaju i u rečima koje se koriste da bi se izrazio, vreba opasnost po republiku, demokratiju i suštinske vrednosti nacije. To je druga lekcija. Šta nas sutra čeka? Kako možemo da budemo sigurni da talas FN-a, koji se povukao, neće povratiti snagu i udariti još većom destruktivnom snagom na predstojećim predsedničkim izborima?
Bez sumnje, biće neophodne bolje "cifre o nezaposlenosti". Brži "rast" sigurno. Takođe će nam biti potrebni "napori" i "gestovi" ka trećini ljudi ispod 30 godina starosti i ka gotovo polovini radnika koji rade u industriji i javnom sektoru za koje se priča da su izrazili svoju "frustraciju" i "anksioznost" time što su glasali za FN. Dobro. Ali ništa od toga nikada neće biti zamena za lidere koji zastupaju visoke moralne standarde i vraćaju izgubljeni sjaj našem javnom diskursu.
Nijedna strategija neće dati rezultat ako je primenjuju mediokriteti koji u političkoj komediji nečasni koliko i sujetni jure u televizijske studije da izjave, s rukom na srcu, da su "jasno i glasno" čuli birače. Ključ će biti u tome da francuski lideri kažu što glasnije moguće i onoliko često koliko je neophodno da ne postoji odgovor na "teška pitanja" onako kako ih FN postavlja. I, sviđalo im se ili ne, to se mora reći ne samo liderima FN već i biračima.
Bilo je drugih vremena u francuskoj istoriji kada su čitavi segmenti izbornog tela izlazili iz igre, a da pritom ostatak igrača nije pojurio da ih moli da se vrate. Žorž Klemanso, Žan Žores i Remon Poenkare na početku 20. veka se nisu ulagivali gotovo polovini izbornog tela koje je za vreme afere Drajfus otišlo iz republike.
Niti je Šarl de Gol imao bilo kakvih dilema kada je zagovornicima francuskog Alžira rekao da ih na kraju ne razume. Niti je Pjer Mande Frans 1950-ih oklevao da kaže komunistima da ne želi da oni glasaju za njegovu vladu.
Francuska sada mora da se seti ovih velikih trenutaka u njenoj republikanskoj tradiciji i istakne ih kao model za današnje lidere. Jer ono što će biti potrebno da bi se zadržala teritorija koju je republika gotovo izgubila zbog FN jeste vrsta političke hrabrosti koja je trenutno u deficitu.
Autor je osnivač pokreta Novi filozofi (Nouveaux Philosophes).
Copyright: Project Syndicate, 2015.
www.project-syndicate.org
