Izvor: Vostok.rs, 31.Avg.2025, 19:32
Plodovi pobune
Istoričaru je, po pravilu, lakše da piše o vremenski i prostorno dalekim, nego o savremenim i bliskim događajima. Razumevanje i tumačenje još su veći izazovi ukoliko događaji i procesi o kojima je reč nisu okončani. Možda najveću nevolju čine predrasude samog istoričara, pogotovo onda kada je reč o političkim borbama. Ukoliko se usudi da, posle objašnjenja, predloži i rešenja, on će se naći pod unakrsnom paljbom političara. Nevolje i sukobi biće mu, međutim, nadoknađeni neposrednim uvidima, kakvi se ne mogu steći čitanjem dokumenata. Najbolji istoričari prepoznaju se onda kada pišu o svom dobu. Takvi su, sa neposrednim političkim iskustvima i ličnim znanjima o događajima i savremenicima bili, pored ostalih, Tukidid, Frančesko Gvičardini, Slobodan Jovanović. Treba, dakle, raditi svoj posao.
Kako protumačiti proteste koji gotovo deset meseci, od novembra 2024. pa sve do danas, avgusta 2025, potresaju Srbiju? O tome sam pisao nekoliko puta. Sada bi, usred uličnih sukoba, dok nad nama lebdi opasnost građanskog rata, trebalo dovesti ovu neveselu priču do današnjeg dana. Pojave i procesi koji su se u početku samo ocrtavali, sada su dobili određenije forme.
Pre tri meseca, u tekstu Odrediti prioritete, ponovio sam ono o čemu sam mnogo puta pisao – pod pritiskom NATO država, predsednik Srbije Aleksandar Vučić i njegovi saradnici već dvanaest godina, od Briselskog sporazuma (2013) pa sve do današnjeg dana, postepeno, korak po korak, gase srpske institucije na Kosovu i Metohiji. U isto vreme, oni albanskim šovinistima i njihovim NATO zaštitnicima javno nude „razgraničenje“ na Kosovu, poričući državne granice i gazeći ustav. Time su našu državu doveli u opasnost od rasparčavanja, a srpski narod i njegove svetinje na ivicu uništenja. Pošto se trgovinom Svetom zemljom i državnom teritorijom bave bez ikakvih posledica, nastavili su da tako postupaju i u ostatku Srbije pa su, zahvaljujući njihovom poslovanju sa kompanijom Rio Tinto, sada ugroženi Jadar, Mačva, Rađevina. Ova vlast poigrava se, svojom dvosmislenom politikom, i sudbinom Republike Srpske, ugrožavajući tako ne samo opstanak srpskog naroda sa one strane Drine, nego i izlažući Srbiju opasnosti od hrvatskog i bošnjačkog šovinizma. Trguje se čak i žrtvama genocida nad Srbima u Nezavisnoj Državnoj Hrvatskoj. Predsednik Srbije Vučić u sarajevskom TV studiju ne želi da Jasenovac nazove genocidom „jer bi to značilo narednih 100 godina loših odnosa sa Hrvatima“; njegovi ministri i saradnici, među kojima je najistaknutija Ana Brnabić, javno umanjuju broj žrtava ovog logora smrti, svodeći ga na brojke Franje Tuđmana.
Pokret za odbranu Kosova i Metohije, nadstranačko udruženje javnih ličnosti, godinama pokušava da probudi uspavanu, korumpiranu i zaplašenu srpsku javnost, da dokaže da svaki dan pod ovakvim vlastima predstavlja egzistencijalnu opasnost po narod i državu i da je prodaja teritorija Kosova i Metohije samo uvod u rasprodaju ostatka zemlje, njenih svetinja i sećanja, teritorija i prirodnih bogatstava. Sa današnjim protestima buđenje se konačno dogodilo. Osećanje neposredne pretnje i ugroženosti je, međutim, kanalisano i preusmereno u pravcu koji neće ugroziti interese neprijatelja – NATO država koje su bombardovale Krajinu, Srpsku, Srbiju i Crnu Goru i koje ove srpske zemlje drže pod ovom ili onom formom okupacije.
Neko će reći da je najvažnije da su se ljudi konačno osvestili i da „ne bi trebalo deliti dlaku na troje“. Verujem, međutim, da je u ovom preusmeravanju pažnje i gneva ključ svega što se danas događa. Prozapadne i čak antisrpske medijske i političke elite zamenile su, naime, dubinske uzroke za nezadovoljstvo borbom protiv korupcije, „borbom za pravednije društvo“, zahtevima za „odgovornost i valjanost postupanja institucija“ i nizom sličnih, liberalno-levih, ideologiziranih, praznih parola. Kosovo je gotovo zabranjena reč, baš kao na protestima „Srbija protiv nasilja“, izazvanim masovnim ubistvima iz maja 2023, usred usijanja nasilja nad Srbima na Kosovu i Metohiji. Baš kao i tada, glavnu reč i danas vode mediji u britanskom vlasništvu i prozapadne nevladine organizacije, pri čemu su sada posebno istaknuti vojvođanski i sandžački secesionisti. Oni nameću diskurs, ljude i, što je najvažnije, formulišu zahteve. Oni su generali, nacionalisti na ulicama su pešadija. Zahtevi su liberalni, zastave su nacionalne. Ključna tema golog opstanka naroda i države sasvim je prećutana. Studenti kao da su dozvolili da ih ovi mediji vode i usmeravaju. Od početka protesta, mesecima, Kosovo nije pominjano; nasuprot tome, oni se za pomoć i podršku obraćaju Strazburu i Briselu. Tu su i crvena šaka kao logo protesta, pa čak i podrška „klimatske aktivistkinje“ Grete Tunberg. Kosovo i nacionalne teme pojavile su se, na kratko, na Vidovdanskom protestu. Britanski mediji odgovorili su kampanjom osuda. Usledio je talas nasilja, u kome su ove teme ponovo skrajnute.
Studenti su u međuvremenu, u maju, promenili zahteve, pa sada traže izbore. U predizbornim zahtevima „studenata u blokadi“, vrlo pažljivo sačinjenoj brošuri koju sam tada pronašao u svom poštanskom sandučetu, krajnje uopšten „nacionalni interes“ nalazi se na poslednjem, 17. mestu, posle „kulture“, „zdravstvene zaštite“, „lokalne samouprave“, „studentskog organizovanja“, „radničkih pitanja“… Kako se pokazalo, „pomoć“ u sastavljanju izborne liste studentima pruža jedna izrazito liberalno, prozapadno i antiruski usmerena organizacija Srba koji žive u rasejanju, uglavnom u Britaniji i SAD.
Na opozicionim, britanskim medijima studentske zahteve tumače nam profesori i studenti zabrinuti za sudbinu demokratije i njenih institucija, ali ne i za opstanak sunarodnika i sugrađana na Kosovu i Metohiji. Oni ne izražavaju stavove većine profesora i studenata, ali su, zahvaljujući ovim medijima, najvidljiviji i najglasniji. Tiha većina gleda i trpi. U seriji tekstova na internet sajtu Iskra pisao sam 2024. o činjenici da su srpski univerziteti, naročito istoriografija i humanističke nauke, odavno kolonizovani, da su izgubili suverenitet i nezavisnost u mišljenju, kao i da je reč o globalnom fenomenu otuđenja univerzitetskih elita od sopstvenih nacija i država, vidljivom na univerzitetima širom sveta.
Dok su ovi tekstovi pisani, izbila je i „afera Gruhonjić“ koja je važan deo predistorije današnjih protesta. Podsećanja radi, Dinko Gruhonjić, profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, za koga se tvrdi da je veoma uticajan u medijskom svetu i raspodeli resursa za nevladine organizacije severno od Save i Dunava, u svojim tekstovima Srbe naziva „malim primitivnim narodom“, „ljudima čudnih fizionomija i neartikulisanog jezika“ kojima će u budućnosti „noge biti sve kraće, a pogledi sve tuplji“, a čija deca žele „samo da dovrše pokolj koji su im očevi započeli“. On tvrdi da je „Srbija postgenocidno društvo“, da se „takva društva ne leče licemernim, malim koracimaʻ”, da se „ne reformišu duboko fašizovana društva poput srbijanskog“, da podržava „ama baš svaku reč“ iz antisrpskih tirada Džoa Bajdena, jer je Srbija zaboravila zbog čega su je, sa očigledno dobrim razlozima, bombardovali 1999. godine: „Utisak je da je zaboravila. Zadah kleronacionalizma i šovinizma se iz Beograda ponovo pokušava proširiti Balkanom. Jedna poznanica je to formulisala ovako: ,Taj smrad mora prestati!ʻ”. Grupa studenata zbog toga je, marta 2024. blokirala zgradu Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, zahtevajući Gruhonjićevo otpuštanje zbog „govora mržnje“. Na to su deo zamošnjih profesora i studenata, ali i uprave Filozofskog fakulteta u Novom Sadu i Filozofskog fakulteta u Beogradu odgovorili skupovima podrške Gruhonjiću. Potom je osamdeset pet profesora srpskih univerziteta i javnih ličnosti potpisalo protestno pismo u kome se postavlja pitanje Gruhonjićevog istinskog naučnog, akademskog učinka, i kaže da „Gruhonjićeva rasistička haranga protiv srpskog naroda, baš kao propaganda hrvatskih i muslimanskih ustaša uoči 1941, služi za to da opravda genocid kome su Srbi danas podvrgnuti od strane NATO država i potomaka zločinaca iz Drugog svetskog rata. Takvo postupanje podržavaju i oni koji danas brane Dinka Gruhonjića od studenata. Potrebno je da srpska javnost zna da oni ne predstavljaju ni Univerzitet u Beogradu, niti Univerzitet u Novom Sadu.“
Na to je 740 profesora i asistenata sa srpskih univerziteta, Univerziteta u Prištini (ali ne i Univerziteta u Kosovskoj Mitrovici), Univerziteta u Sarajevu (ali ne i Univerziteta u Istočnom Sarajevu ili Banjaluci), itd, pod punim imenom i prezimenom, ustvrdilo da „iako među nama postoje različita mišljenja o temama o kojima govori kolega Gruhonjić“, „poštovanje različitih mišljenja u pogledu otvorenih društvenih pitanja i društveni dijalog čine jedno društvo jačim“, pri čemu su zatražili od uprave Univerziteta u Novom Sadu da zaštiti „autonomiju Univerziteta“ i pravo „kolege Gruhonjića“ na „slobodu izražavanja mišljenja“. Ovaj dokument će, uveren sam, u budućnosti služiti istoričarima kao dobar primer stanja na srpskim univerzitetima u našem vremenu.
Sukobi oko Dinka Gruhonjića u martu i aprilu 2024. bili su podstaknuti odmeravanjima snaga uoči lokalnih izbora (održanih u junu 2024), između naprednjaka, koji su glumili zabrinute patriote, i autonomaša koje su u međuvremenu devoluirali u antisrpske rasiste. U isto vreme tekao je izbor nove uprave na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, pa su Gruhonjićeve pristalice, koje su do tada suvereno vladale ovom kućom, odbijale da pristanu na mirnu primopredaju vlasti. Da ne bi bilo sumnje u to šta se događa, Gruhonjića je u znak podrške, sredinom aprila 2024, u bifeu Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, posetio američki ambasador, svemoćni Kristofer Hil, praćen pravom medijskom pompom.
Dinko Gruhonjić je danas jedna od prvih violina protesta, zajedno sa najistaknutijim od 740 potpisnika pisma podrške. Mediji u britanskom vlasništvu tada su ih prozvali „Akademskom zajednicom“. Današnji protesti su, u novembru 2024, i počeli u Novom Sadu, zbog tragedije na železničkoj stanici u kojoj je živote izgubilo 16 ljudi. Na tamošnjem Filozofskom fakultetu Gruhonjićeve pristalice uzvratile su udarac. Oni su blokirali fakultet i povratili vlast; i danas odlučuju o tome ko može, a ko ne da uđe u njegovu zgradu. Pokazalo se da kroz „Akademsku mrežu Slobodni univerzitet u Novom Sadu“ imaju veliki uticaj na celom Univerzitetu u Novom Sadu. Pravni i mnogi drugi fakulteti nisu, međutim, pod njihovom vlašću. Reč je o lokalnom, beskrajnom odmeravanju snaga koje ipak ima važne posledice po ceo srpski univerzitetski život.
Još jedan važan okidač pokrenuo je pobunu na Univerzitetu. Najava Aleksandra Vučića da će u Srbiju dovesti velike strane univerzitete, uz državne subvencije, bez procesa akreditacije kroz koji prolaze nacionalne visokoškolske ustanove izazvala je, u novembru 2024, talas nezadovoljstva na srpskim univerzitetima. Na zahtev Univerziteta u Beogradu već pripremljene dopune Zakona o vosokom obrazovanju povučene su iz skupštinske procedure. Bio je to još jedan dokaz da je ova vlast spremna da, posle osnovnog i srednjeg obrazovanja, rasproda i visokoškolske resurse zemlje. Vučić se tada privremeno povukao, da bi usred protesta, aprila 2025, objavio da će budžetskim sredstvima pomoći privatnim univerzitetima da se izbore sa monopolom državnih univerziteta, da bi u junu 2025. objavio i da nije odustao do dovođenja stranih univerziteta u Srbiju.
Kakvi god bili, srpski državni univerziteti su poslednja brana od rasprodaje srpskog školstva, na koje se spremaju Vučić i njegovi saradnici. Ako u ovome budu metodični i uporni kao sa Kosovom i litijumom, i u tome će uspeti. Pri tome, antisrpski rasisti i ultraliberali sa državnih univerziteta u potpunosti im idu na ruku. Oni im daju moralno opravdanje i priliku da se pred javnošću predstavljaju kao dobronamerne i razumne patriote. Osim toga, oni im svojim radikalizmom i suštinskom, politikantskom nebrigom za univerzitet daju povoda za podjednako radikalne mere i konačno razaranje univerziteta.
Na isti način, sada propadaju i srednje, pa čak i osnovne škole. One su odavno postale tržište i ogledno dobro stranih izdavačkih kuća za izgradnju novih, poželjnih identiteta. Nastavnici i roditelji su sada blokadama u škole uveli dnevnu politiku i zaustavili nastavu; politika ima svoja jasna pravila, pa im se Vučićevi direktori svete masovnim otpuštanjima. Posledica – ubrzano uništenje našeg školstva.
Da bi sve ovo moglo da bude obavljeno, kritička javnost trebalo je da bude ućutkana. Srpska pravoslavna crkva predmet je svakodnevnih uvreda; o patrijarhu se piše i govori bez ikakvog poštovanja. Nacionalna inteligencija, koja sudeći po istraživanjima javnog mnjenja zastupa shvatanja većinskog dela zemlje, i koja Vučićev režim kritikuje zbog izdaje Kosova, ugrožavanja svetinja, naroda i države, rasprodaje zemlje i njenih resursa, u režimskim medijima godinama je prećutana i poništena. Sada to isto rade opozicioni mediji u britanskom vlasništvu. Iz njenih redova izdvojene su i gurnuti u prvi plan samo oni koji su prihvatili pravila ove igre. Takvi se sada ističu, i svojim novim prijateljima preporučuju, javnim denuncijacijama na račun bivših saboraca.
Da bi se opravdanom gnevu dao dublji smisao i da bi se definisali prioriteti, sa grupom prijatelja, na samom početku protesta objavio sam poziv na dijalog, pod naslovom Za srpski put: Načela suverenističke politike. Iako su ga potpisala neka od najznačajnijih imena našeg javnog života, ovaj dokument je i u opozicionim i u režimskim medijima u potpunosti prećutan.
Na početku protesta javno sam postavljao pitanja zašto se na njima ne pominje predaja Kosova, zašto u njima tako značajnu ulogu imaju ljudi koji tvrde da bi Srbija trebalo da napusti svoju Svetu zemlju, ili čak daju otvoreno antisrpske, rasističke izjave i zašto u tome učestvuju one javne ličnosti za koje se do tada verovalo da umeju da prepoznaju šta su srpski nacionalni i državni interesi, a šta interesi njihovih protivnika. Moje primedbe prvo je pokušala da iskoristi režimska propaganda, da bi u redovima učesnika u protestima bile dočekane sa pravim revolucionarnim gnevom, sličnom onim iz 1789, 1917, ili 1945.
Ukazivao sam na opasnosti koje donose ostrašćen ton i lični napadi, koji su zavladali i u režimskim i u opozicionim medijima. Za primer sam uzeo napade prvih na Emira Kusturicu i drugih na Patrijarha Porfirija. U međuvremenu, sa reči se prešlo na dela, pa su na ulicama srpskih gradova započeli fizički obračuni.
Voleo bih da sam grešio i da mi događaji nisu dali za pravo. Najnoviji događaji samo su potvrdili da glavno pitanje našeg javnog života nije „borba za pravednije društvo“, ni iskorenjivanje korupcije, niti ostvarenje bilo koje pomodne liberalne ili levičarske ideje nego – biološki opstanak srpskog naroda, njegova samoodbrana od uništenja, proterivanja i asimilacije.
Dok se srpski studenti u blokadama svojih fakulteta, u „borbi za pravednije društvo“ pozivaju na zagrebačku Blokadnu kuharicu, u samom Zagrebu je 5. jula oko pola miliona uglavnom mladih Hrvata, uz podršku i prisustvo hrvatskog premijera i njegove dece, ministara, predsednika Sabora, klicalo „Za dom spremni“, na koncertu proustaškog pevača Marka Perkovića Tompsona. Prethodno je ovaj događaj postavio svetski rekord u brzini prodaje ulaznica – 280.000 za 24 sata. Bio je ovo veoma važan događaj koji bi, ukoliko je u Beogradu, posle svih jugoslovenskih i levoliberalnih ideoloških opijata, preostalo imalo pameti, trebalo da bude vododelnica u srpsko-hrvatskim odnosima.
Ključna politička ideja hrvatskih i muslimanskih ustaša, čije je nasleđe 5. jula slavljeno u Zagrebu, fizičko uništenje srpskog naroda na tlu Hrvatske, Bosne i Hercegovine, u Hrvatskoj je, umnogome, ostvarena u dobu od 1991. do 1995. godine. Ostaci ostataka Srba u Hrvatskoj danas se bore za opstanak i ubrzano asimiluju u Hrvate. Uprkos svemu tome, ustaške ideje u poslednjih nekoliko godina doživljavaju pravu renesansu. Ovaj koncert bi, zato, trebalo da bude podsticaj za trezveniju procenu onoga što se u neposrednom susedstvu Srpske i Srbije danas događa. Ne peva li Tompson „Čujte srpski dobrovoljci, bando, četnici, stići će vas naša ruka i u Srbiji“? Da bi poruke ovih novokomponovanih ustaških masa trebalo da shvatimo vrlo ozbiljno, i da bi njihova ruka mogla da nas stigne i u Srbiji, potvrdio je vojni savez koji je Hrvatska prethodno, u martu 2025, sklopila sa delom Srbije („Kosovom“) i Albanijom, pri čemu je, naravno, i Bugarska pozvana da im se pridruži.
Ćutanje Brisela, Vašingtona i Londona na ono što se događa u Zagrebu može se protumačiti samo kao znak odobravanja. Zemlje EU, SAD i Britanija su, uostalom, neposredno učestvovale u konačnom ostvarenju Pavelićevih i Hitlerovih planova za Srbe – u njihovom uništenju na tlu Krajine i Hrvatske. One su prećutale i činjenicu da se Tonino Picula, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju, i danas na društvenim mrežama diči svojom ratničkom slikom iz „Oluje“. Ne podržavaju li, uostalom, ove zemlje i danas ukrajinske neonaciste u njihovom pokušaju da unište pripadnike ruskog naroda na tlu Ukrajine? Ova podrška danas nam pruža bolji uvid u prirodu nacizma i ustaštva kao istorijskih fenomena, tranijih nego što se to površnim posmatračima, zaslepljenih ideologijama, čini. Oni su, naime, bili samo deo periodičnih osvajačkih pohoda zapadne i srednje Evrope na jugoistočnu i istočnu Evropu. U tim pohodima nisu učestvovali samo Nemci ili Hrvati, nego gotovo sve zemlje sa prostora od Britanije i Francuske do Poljske i od Švedske i Norveške do Hrvatske.
Srbi u Bosni i Hercegovini su, naravno, sledeći na redu. Milorad Dodik, predsednik Republike Srpske, posle farsičnog sudskog procesa, 1. avgusta pravosnažno je osuđen na jednogodišnji zatvor i šestogodišnju zabranu učešća u političkom životu. Srpska je, da podsetimo, poslednja odbrana srpskog naroda u Bosni i Hercegovini od sudbine kakva je zadesila njihove sunarodnike u Hrvatskoj. Dodik je kažnjen zbog protivljenja odlukama samoproglašenog (protiv volje Saveta bezbednosti UN) „visokog predstavnika UN za Bosnu i Hercegovinu“ Kristijana Šmita. Ovaj Nemac, odlikovan hrvatskim ordenom Ante Starčevića, pored ostalog je poznat i po tome što polaže vence na grobove pripadnika SS jedinica i po tome što se zalaže za rehabilitaciju nacističkih letačkih asova. I u Srpskoj su, međutim, urodili plodom napori da se istinska, suštinska pitanja opstanka zamene dnevnopolitičkim temama.
„Međunarodni dan sećanja na genocid u Srebrenici“, 11. jul, prethodno je, kao i svake godine, obeležen više ili manje otvorenim pretnjama upućenim Srbima i njihovoj „genocidnoj tvorevini“ Republici Srpskoj. Današnji Bošnjaci, čak i promenom nacionalnog imena, spretno su izbegli odgovornost i pokajanje zbog masovnog učešća svojih predaka u ustaškom genocidu nad Srbima 1941-1945. Sakrivanje te činjenice predstavlja glavni cilj igara sa genocidom koje se danas igraju u Sarajevu.
Ostaci srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, koji su preživeli genocid 1999-2004, podvrgnuti su gotovo svakodnevnom teroru albanskih šovinista, uz potpunu pasivnost Beograda i prećutnu podršku zemalja EU, Britanije i SAD. Pod izgovorom traganja za utopljenikom u jezeru Gazivode, na sever Kosova ušle su paravojne „Kosovske bezbednosne snage“. Vređanje srpskih žena u Severnoj Mitrovici postalo je svakodnevna pojava. Krajem maja albanski policajac je u glavnom mitrovačkoj ulici stezao za vrat srpskog maturanta. Albanci grade dva nova mosta preko Ibra, koji će Severnu Mitrovicu konačno u potpunosti prepustiti hirovima albanskih šovinista. Jedan od njih je upravo danas, dok pišem ove redove, otvoren. U proceduri je promena imena 87 srpskih ulica u Severnoj Mitrovici. Prekrečeni su svi murali koji su podizali moral Srba na Severu. Prištinske inspekcijske kontrole ubrzano zatvaraju srpske radnje i prodavnice na severu Kosova. Srbi se sele brže nego ikada. Nedavno smo obavešteni da je za malo više od godinu dana Kosovo napustilo 20% Srba. U najvećem delu Metohije oni su odavno pobijeni, opljačkani i proterani. Kulturno i duhovno nasleđe Srba na Kosovu rutinski se, falsifikovanjem prošlosti, prisvaja. Srpska groblja sistematski se ruše i obesvećuju. Kurtijev režim uhapsio je i mesec dana u zatvoru držao zamenika direktora vladine Kancelarije za KiM, koji je OVK nazvao terorističkom organizacijom. Da bi bio oslobođen on je, na poniženje i sramotu Srbije, javno priznao krivicu. Potom su zabranili dvema srpskim stranakama učešće na lokalnim izborima. Kao i u Srpskoj, Srbima se oduzima čak i pravo da sami biraju svoju vlast.
Na sve ove događaje, koji su se odigrali u poslednja tri meseca, Beograd ni prstom nije mrdnuo. Reč je o potpunoj kapitulaciji, jednoj od najvećih izdaja koje je srpski narod video u svojoj istoriji.
Baš kao i 1941, sprema se veliko zlo, dok se mi međusobno razračunavamo. Britanci, naravno, imaju svoje misije i kod Draže i kod Tita. I ovoga puta izabraće, bez greške, ono što je gore po Srbe.
Mnogi se danas pitaju da li London, Brisel i Vašington podržavaju „ćacije“ ili „blokadere“? Kako rekoh, verujem da oni imaju svoje ljude i akcije u oba tabora. Srpski narod ustao je da bi se borio za slobodu; međutim, kako sada izgleda, na delu je samo pokušaj zamene jedne kolonijalne oligarhije drugom. Sušinski, i jedni i drugi ispovedaju iste vrednosti i imaju iste gospodare.
Sve su ovo jasni znaci nacionalne dekadencije. Vratimo se na početak teksta: da bismo se iz nje izbavili, biće dovoljno da svako radi svoj posao, najbolje što može i ume. Kada bi profesori, političari, sveštenici, policajci, vojnici konačno počeli da misle na zajednicu, kojoj bi njihove profesije trebalo da služe, koja ih hrani i izdržava, umesto isključivo i samo na sopstvene, sebične interese, sve bi bilo drugačije. Naravno, ima još toga što bi valjalo promeniti. Ključni su – povratak Svetosavskom i Kosovskom zavetu, izgradnja najboljih oružanih snaga i diplomatije u regionu, ključna uloga države u obnovi privrede. Ali, o tom po tom. Jedno je sigurno: čak i najmanje promene, usmerene na izvore pravih nevolja, mogu da donesu suštinsku obnovu.
Izvor: Iskra
