Izvor: Glas javnosti, Tanjug, 19.Nov.2010, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pleše po nemačkim sahranama
BON - Na pomisao da ples može da se izvede u crkvi i na sahrani mnogi vernici će se namrštiti ali, bonski plesač Feliks Gricner radi upravo to, pleše pored oltara i to ne samo kad se nešto slavi, nego i kad se oprašta od pokojnika.
U baletskom studiju Feliksa Gricnera gore sveće. Muzika uz koju igra je tužna. I povod je tužan, sahrana jedne 50-godišnje žene, preneo je Dojče vele. Svojom igrom izražava tugu, ali njegov ples nije ples smrti nego života, kaže on. U jednostavnoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << crnoj odeći Feliks Gricner lagano ide prema sredini studija. Pruža ruke, zahvata rukama po vazduhu, stiska šake i privlači ruke uz telo. Pogled usmerava na gore pa na dole, čučne i nežno miluje pod. "U toj situaciji tuge postoje neki osnovni motivi. To je kao pokušaj držanja za nešto i kao kada morate od nečega da se rastanete. To je traženje, to je sećanje, možda na nežnost i bliskost. Postoje, dakle, takve osnovne teme koje se uvek pojavljuju u plesu".
Feliks Gricner se oslanja na klasični balet. Njegovi pokreti deluju elegantno, ali uzdržano. Smatra da snažna gestikulacija i tužbalice kao u afričkim crkvama nisu primerene trenutku, tim pre što povezivanje plesa sa žalošću u Nemačkoj nema tradiciju. Od osoba koje tuguju i danas se očekuje da se kontrolišu, da se ne prepuštaju osećanjima, a ples izaziva emocije koje su važne za savladavanje tuge, smatra Feliks Gricner. Osim toga, on povezuje osobe koje tuguju.
Gestovi koje izražavaju bol i tugu, ali i spasenje i nadu u večni život, opšte su razumljivi. U završnici, ispruženim rukama koje pokazuju prema gore, Feliks Gricner uvek poveže smrt i život. Svoj nastup on zato ne naziva plesom smrti nego plesom života. Jer, on želi ožalošćenima da pruži nadu, da ih podstakne da svoj život prilagode novim okolnostima i da ga cene.
Plesni pokreti mogu nekada da izraze mnogo više nego reči, kaže baletski igrač koji je diplomirao na istoriji umetnosti. Zato on nudi i kurseve sporta za ljude koji tuguju: uči ih da nisu ukočeni, već da dišu duboko čime se telo uspravlja, krvotok se popravlja, metabolizam bude podstaknut i čoveka zahvati sasvim drugačije raspoloženje, a da ne prestane da tuguje. Ni za Feliksa Gricnera nije uvek lako da se bavi temom smrti i tuge, ali ohrabruju ga većinom pozitivne reakcije na njegov ples.
