Izvor: Politika, 14.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pinoče (ni)je pao s neba
Odbrana demokratije nije bila jaka, a prednost se davala revolucionarnim ciljevima
Ko su ljudi, njih 60.000, koji su došli da odaju poslednju počast diktatoru i šta ih je privuklo ka kovčegu iz koga je virio lik Augusta Pinočea. Smrt neosuđenog diktatora u poznim godinama, okolnosti pod kojima je preuzeo vlast i vladao čitavih sedamnaest godina u zemlji koja se dičila svojom demokratskom tradicijom, izazivaju mnoge komentare u svetu i u Latinskoj Americi.
"Tragedija >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << naše zemlje", piše u čileanskom listu "Nasion" Serhio Munjos Riveros, "ne može se, mada bi to tako bilo najlakše, objasniti iznenadnom pojavom đavola iz pakla". U tekstu koji razmatra kako nastaju diktatori a naslovljen je "Pinoče nije sa druge planete", pisac se pita "zašto nismo uspeli da sprečimo institucionalni kolaps 1973" kada je Pinoče krvavim pučem zavladao zemljom i uveo zakon vladavine vojničkom čizmom i mačem. Demokratska pravila nisu bila suštinski najvažnija za revolucionarni cilj, smatra on, kritikujući svrgnutog socijalističkog predsednika Salvadora Aljendea.
U suštini, demokratija nije imala dovoljno jake branioce, dodaje Serhio Munjos Riveros, optužujući "Aljendeovu levicu" da je bila "zatočenik revolucionarnih predrasuda". Ona je sa omalovažavanjem gledala na demokratske institucije i bila spremna da ih potceni kao "buržoaske tvorevine". Simpatije za Sovjetski Savez, "takozvane socijalističke režime" u Aziji i Evropi, i iznad svega na Kubi, takođe su odašiljale poruku da demokratija nije bitna. Iako je čileanska levica izrasla na liberalnoj i demokratskoj tradiciji ove latinoameričke zemlje, Aljende i njegovi sledbenici patili su od kompleksa da nisu "dovoljno revolucionarni" što su pokušavali da isprave.
Odakle je izronio Pinoče? Iz utrobe jednog polarizovanog društva, preplavljenog strahom, u kojoj su vrednosti demokratije isparavale istom brzinom kojom je rastao bes, konstatuje se između ostalog u zanimljivoj analizi u čileanskom listu. Pisac poziva svoj narod da se prisete da je "većina, suočena sa haosom, pozdravila i izabrala diktaturu".
To, naravno, ne može opravdati jezive zločine, počinjene u Pinočeovoj eri. Ali da se ona ne ponovi, Čileanci će morati da brane svuda i u svakom trenutku demokratske tekovine i ljudska prava.
Da li je Pinoče zaista umro, pita se čileanski književnik i nekadašnji Aljendeov saradnik, a sada profesor na univerzitetu u SAD, Arijel Dorfman. Bojim se, odgovara, da iako njegov dah ne zagađuje više moju zemlju, on nikada neće nestati sa ovih teritorija. Morao je da bude sahranjen sam, okružen samo najbližom porodicom, a ne da trećina Čilea oplakuje smrt tiranina. Ali, i ako "pretpostavimo da je mrtav", on je uspeo i u smrti da izokrene republiku, da je zbuni i pomeša vrednosti i zlo.
Dorfman protestuje što je Mišel Bašele, predsednica Čilea koja je i sama bila mučena u njegovim zatvorima, i čiji je otac ubijen u Pinočeovom logoru, dozvolila da sahrani prisustvuje ministarka odbrane Čilea.
Stotine hiljada Čileanaca po celom svetu, kaže Dorfman, sanjalo je celog svog života o ovom trenutku kada će taj demon prestati da nas opseda, kada će fizički otići sa ovog sveta. Ali, da li je generalisimo zaista umro? Da li će ikada prestati da unosi šizofreniju u naciju, da cepa zemlju. Jedna trudna žena, zapazio je Dorfman, skakala je srećna na trgu u Santjagu, jer će njen sin biti "rođen u Čileu bez Pinočea". Možda je bila u pravu.
Zorana Šuvaković
[objavljeno: 14.12.2006.]
