Izvor: Politika, 22.Okt.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Penzionerska bomba
Bejbibumerska generacija je na kraju karijere, upozoravaju svi
Čuli smo nedavno ovaj vic. Kao, dvojica igraju golf. Jedan od njih zamahne štapom i, tek što nije udario lopticu, kad na putu pored terena ugleda pogrebnu povorku. Zaustavlja se, skida kapu, zatvara oči i skrušeno izgovara molitvu. Prijatelj mu na to kaže: "Au, ovo je nešto najdirljivije što sam ikada video". A ovaj odgovara: "Da, pa ipak smo 40 godina bili u braku..."
Da je reč o vicu, međutim, ovde se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << vidi već po tome što bi se, sudeći prema statistici, pre dalo očekivati da u nekoj sličnoj, realnoj konverzaciji, učestvuju ne dva muškarca već – dve žene. Ovo jednostavno zato što je prosečan muški vek i dalje osetno kraći od ženskog, a i da je tako na celoj našoj planeti, bez izuzetaka.
Istina je, međutim, da je životni vek i jednog i drugog pola u novijoj istoriji doista prilično produžen. Toliko da je već stao da izaziva i primetnu zebnju. Naročito kod ekonomista.
Demografski minus
Sedamdesetih godina prošlog veka, ondašnji predsednik Svetske banke Robert Maknamara smatrao je da demografska eksplozija na svetu može biti opasna koliko i nekakav – nuklearni rat! Takva strahovanja su u međuvremenu zamenila ona sasvim suprotna. Sada mnogima izgleda da bi svet ubrzo mogao da bude opustošen kao u nuklearnom ratu zahvaljujući, pre svega, sve većem demografskom minusu, koji, dabome, nikako nije bez veze s onim velikim plusom, registrovanim nakon Drugog svetskog rata.
Ta eksplozija je, tada, na engleskom i nazvana, "bejbi bum". Ratnici, srećni što su uopšte preživeli, bacili su se, naime, na život, pa su, u vidu posledice, nešto kasnije počela da se rađaju i deca. Ogroman broj dece koju su, kako rekosmo, naročito ekonomisti ovih dana počeli sve češće pominju. A zašto? Zato što "bejbibumeri", koji su na svet stigli tamo neke 46. ili 47. godine, eto, naredne 2007 – idu u penziju!
Prošle nedelje je, u vezi s tim, i iz Evropske komisije stiglo upozorenje. Daleko od toga da je bilo prvo, ali je (opet) bilo uznemiravajuće: "Ukoliko većina zemalja ne učini nešto ozbiljno na deaktiviranju penzione tempirane bombe, ona će eksplodirati u rukama naše dece i unučića...", jadikovao je, recimo, Hoakin Almunja, evropski komesar koji se bavi ne brigom o porodici već o – ekonomskim i monetarnim pitanjima. Ispostavilo se, naime, da upravo stručnjaci tog profila najbolje razumeju računice, napravljene ne samo u EU već maltene svugde po svetu, na tu temu.
Zahvaljujući boljem standardu (tamo gde je on bolji, razume se), pravilnijoj ishrani, modernoj medicini i, valjda, zdravijem životu skopčanom sa zabranjivanjem pušenja i sličnim zamislima, ljudi su, jednostavno, počeli sve duže da žive. Ispalo je, međutim, da su oni, što je paradoksalno, počeli da prave sve manje potomstvo, pa se onda, kada su ekonomisti uzeli olovku u šake, ispostavilo da će, nastavi li se ovako, i u mnogim drugim zemljama, a ne samo u Srbiji, ubrzo doći dan u kome će nadležni morati da počnu s pravljenjem lista za isplatu zadocnelih penzionerskih prinadležnosti, sa mnogo šanse da u tome nikada ne uspeju u celini...
Nepodnošljiv dug
Računica je, naime, potvrdila da nema više tog penzionog sistema kadrog da podnese da radnici već sa 60 prestanu da rade i onda tako provedu, recimo, tri-četiri decenije! Pogotovo u situaciji kada na radnom mestu, zapravo, nema ni ko da ih odmeni. Evropljani su stoga sračunali da će negde sredinom ovog veka umesto sadašnja četiri jednog penzionera morati da izdržavaju – dva radnika! Sračunali su da će, čak i ako se uzme u obzir priliv 1,8 miliona imigranata godišnje, broj radno sposobnih (od 15 do 64) do 2030. godine opasti za 20 miliona ljudi. Što bi, opet, moglo da uslovi velike rupe u nacionalnim budžetima, koje je Vladimir Spidla, evropski komesar za socijalna pitanja, ovih dana uporedio sa nepodnošljivih 200 procenata bruto domaćeg proizvoda. Sve to, razume se, samo u slučaju da se sada ništa ne preduzme.
EU, razume se, zna šta valja preduzeti. Jedino što se to nikako ne sviđa "bejbimbumerskoj", a ni potonjim generacijama koje su koliko do juče planirale šta će sve da čine sa sobom, u decenijama koje su im preostale. Sada im činovnici, pak, nude da, umesto da kao krepki penzosi krenu na put oko sveta – nastave da rmbače! Makar do 65. A što ne bi i do 70! Nude im pri tom da, u izvesnom smislu, slabije zarađuju, budući da je za duži penzionerski život potrebno i da se – više stavlja na stranu.
Valjda se u vezi sa svim tim u francuskoj štampi ovih dana, recimo, moglo pročitati ponešto i o najnovijoj inicijativi tamošnjeg ministra Žana Luja Baroa koji se založio za – poboljšanje uslova za zapošljavanje radnika starijih od 50 leta. Pedesetogodišnjaci su (tako je bar u Francuskoj) postali predmet sveopšte brige, pa i zaštite od eventualne diskriminacije zlih poslodavaca, nesposobnih da uvide moderne trendove poslovanja u svetu. Barlo, inače, planira da stopu zaposlenosti radnika starih između 55 i 64 godine sa sadašnjih 40 krajem decenije podigne na 50 procenata, a "Mond", pri tom, podseća da je ova stopa u Britaniji već dostigla 56,2 odsto, a u Švedskoj i svih – 69,5 procenata.
Šta iz svega toga mogu potencijalni penzioneri da zaključe? Najpre da treba na vreme da se okanu ideja da će i oni, poput tamo nekih bivših elemenata, više ikada lako i brzo u penziju. Očevidan zaključak mnogobrojnih analiza se, pri tom, sam nameće: u ekonomskom smislu bilo bi, svima svakako, najbolje da svoj odlazak u penziju planiraju za – dan svoje smrti.
Rodoljub Gerić
[objavljeno: 22.10.2006.]
