Izvor: Politika, 29.Mar.2012, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pedantni kanibal
Kako bi se dokazao pred devojkom dvadeset trogodišnji Aleksandar Bičkov ubijao ljude i jeo delove njihovih tela
Aleksandar Bičkov (23) iz grada Belinski, u Penzenskoj oblasti u Rusiji, nije sebe smatrao neobičnim. Jednostavno, nije mogao da otrpi to što mu je devojka u koju je bio zaljubljen okrenula leđa.
„Kazala je da sam obična krpa, a ne vuk. Dokazaću joj suprotno”, napisao je u svom dnevniku.
Medicinari će objasniti kako je došao na misao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da će pažnju izabranice povratiti tako što će ubijati ljude i jesti delove njihovih tela. Prema dosadašnjim saznanjima, na listi za likvidaciju „penzenskog kanibala”, kako je nazvan ubica, našlo se ukupno jedanaest imena. Sudbina šestorice sa spiska, nažalost, već je poznata, za trojicom se još traga.
Istražni organi navode da su Bičkova otkrili u okviru potrage za izvesnim Vladimirom Baskakovom koji je proglašen – nestalim. Međutim, kako tvrde lokalni izvori, „penzenski kanibal” je otkriven – slučajno. Uhapšen je kada je u jednoj prodavnici pokušao da ukrade tri noža. Kada su u policiji počeli sa saslušavanjem, ispostavilo se da im je u ruke dopao manijak od kojeg je već nekoliko meseci strepela cela Penzenska oblast. Bičkov je sam počeo detaljno da priča o svojim zlodelima.
Iz dnevnika koji je pedantno vodio, a koji je pronađen po njegovom hapšenju, policija je saznala i detalje ubistava. Ali i to da je ubica na svoju „delatnost” gledao kao na neku vrstu – lova. On bi svoju žrtvu, obično nekog lokalnog alkoholičara ili prosjaka, prvo zaplašio, potom bi je odvodio na neko pusto mesto. Tamo bi je likvidirao nožem, isekao telo, izvadio jetru i srce i – jeo ih. Mada se, prema navodima policije, verzija o kanibalizmu još uvek utvrđuje.
Prvo telo nađeno je još u proleće 2010. Ispostavilo se da je reč o čoveku koji je godinama pre toga živeo nedaleko od kuće majke Bičkova. U septembru iste godine, na obodu grada, pronađena su još dva tela. A potom još jedno. Za zločine je okrivljen i uhapšen izvesni Aleksandar Župlov, koji je u gradu već uživao status – „čudaka i fantazera”.
Da li je policija htela što pre da reši pomenute slučajeve, ili je sam Župlov, inače psihički oboleo i invalid, na neki način doprineo da sumnja padne baš na njega, teško je reći. U svakom slučaju, do hapšenja Bičkova i njegovih iskaza upravo on je slovio za manijaka koji ubija po Penzenskoj oblasti, mada tokom istrage nije mogao da označi nijedno mesto gde je izvršen pretpostavljeni zločin.
Bičkov je rastao u sirotinjskoj porodici, bez oca. „Od pete godine su on i njegova braća morali da rade kao konji”, seća se jedna njihova komšinica. Po nalogu majke Irine odlazili bi u prošnju ili sakupljanje starog gvožđa. Uspevali su dnevno da zarade najviše do 100 rubalja. Potom su se okrenuli sitnom kriminalu. Kada bi ih uhvatili u krađi uglavnom bi ih puštali – iz samilosti.
Sve pomenuto svakako je uticalo na dalji razvoj ličnosti Bičkova. O tome svedoči i podatak da je posle hapšenja zbog sumnji da je ubijao ljude i jeo delove njihovih tela, istražiteljima u jednom trenutku izjavio kako je na taj način – sticao samopouzdanje.
Osim što ceo slučaj mora da dovede do kraja, pronađe tela preostale tri žrtve Bičkova i razjasni sve okolnosti pod kojima je delovao „penzenski kanibal”, policija mora da odgovori i na delikatna pitanja: zašto je tako dugo od građana krila informaciju da se u njihovoj blizini kreće neidentifikovani masovni ubica i kako je moglo da se desi da jedan lokalni „čudak” dospe u zatvor sa tako teškim optužbama a, istovremeno, bez ikakvih dokaza koji bi te optužbe potvrdili.
U međuvremenu, u okolini grada Belinski nastavlja se potraga za ljudskim ostacima. Pre nekoliko dana u jednoj napuštenoj garaži, u lokvi istrošenog mašinskog ulja, pronađena je jedna muška glava. Policija pokušava da identifikuje čija je.
A „penzenskom kanibalu” jedino je bilo važno šta će reći njegova devojka. Posle krvavog pira obično bi odlazio kod nje: „Idem kod Svetke (Svetlane)”, piše posle jednog ubistva. „Konačno će shvatiti da sam pravi vuk.”
Slobodan Samardžija
objavljeno: 30.03.2012
