Izvor: Politika, 19.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Partneri ili komšije
Samit osam najrazvijenijih zemlja održan u Sankt Peterburgu nije odagnao zaziranje na relaciji istok–zapad
Samit osam najbogatijih zemalja u Sankt Peterburgu bio je i – prošao. Kako su preneli mnogobrojni izveštači, sve je proteklo u atmosferi uzajamnog poštovanja, razumevanja, saglasnosti pa i drugarstva. Poneka žaoka koja se omakla ovom ili onom lideru samo je dodatno učvrstila opšte uverenje da se sve dešavalo u krugu ljudi svesnih da jedan drugome mogu da kažu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i ponešto što na međudržavnim nivoima nije uvek baš prikladno.
Utisku opšteg druželjublja doprinelo je i podvlačenje crte ispod rezultata samita. Ukratko, sve što je planirano i urađeno je. Čak ni o pitanjima koja su iskrsla pomalo neočekivano, pre svega rasplamsavanju sukoba na Bliskom istoku, nije bilo sporenja. Poziv zaraćenim stranama da obustave vatru bio je unison.
Kako izgleda, jedina "senka" koja je, donekle, umanjila glamuroznost trodnevnog peterburškog skupa pojavila se u ponedeljak, i to pravo sa neba – u vidu hladne severnjačke kiše. Mada je jedan od gostiju u Piteru (Sankt Peterburgu) za ruskog predsednika Vladimira Putina rekao da "ima moć čak i da kontroliše vremenske prilike", ispostavilo se da je snaga prirode, ipak, izvan domašaja i domaćina i ostalih članova "velike osmorice".
Doza strepnje
Jedno od pitanja koja se posle svega nameću jeste: koliko je ovogodišnji samit G-8 doprineo rastu ugleda Rusije u zapadnom svetu, i da li se u glavama zapadnjaka, i koliko, promenila slika o najvećoj državi na našoj planeti. Naime, prema anketi koje je za potrebe lista "Fajnenšel tajms" nedavno obavila jedna ugledna istraživačka firma, prve ruske komšije – Evropljani – nemaju baš previše poverenja u sve što se danas dešava sa druge strane nekadašnje "gvozdene ograde". Doduše, slika je donekle jednostrana, pošto su se na meti anketara našli tek žitelji država, takozvane, "stare Evrope": Britanci, Francuzi, Nemci, Španci i Italijani.
Osnovno što se provlači kroz rezultate ispitivanja jeste to da Evropljani Rusima, ni petnaest godina od raspada Sovjetskog Saveza i defanzive komunizma, jednostavno, ne veruju. Čak 59 odsto ispitanih ne smatra Rusiju demokratskom zemljom, dok suprotno mišljenje ima svega 16 procenata. Najblaži u ovoj oceni bili su Italijani, što svakako treba povezati sa izuzetno prijateljskim odnosima njihovog bivšeg premijera Silvija Berluskonija sa Vladimirom Putinom. Najoštriji su– Britanci.
Da na relaciji zapad–istok postoji izvesna doza strepnje pokazuje i odgovor na pitanje o toliko pominjanoj energetskoj bezbednosti. Naime, posle novogodišnjeg nesporazuma između Moskve i Kijeva, izazvanog zavrtanjem slavina na cevovodima kojima ruski gas teče u Ukrajinu, a potom dalje ka zapadu Starog kontinenta, Evropljani su se našli u prilično neugodnoj situaciji. Hladni radijatori u Francuskoj, Nemačkoj i dalje doprineli su da se čak 63 odsto ispitanih zapita nije li Evropa i previše zavisna od energenata koji joj stižu iz Rusije.
Ipak, i pored svega, na Rusiju se ne gleda kao na neprijatelja. Naprotiv. Prvo mesto na listi onih koji svojim delovanjem mogu da ugroze svetski mir, po Evropljanima, i dalje ubedljivo drže SAD. Iza Amerike je čak i Severna Koreja, dok je Rusima u ovoj kategoriji dodeljeno mesto blizu začelja. Ovo bi moglo da znači da su neke predrasude konačno pale, ali zaziranje i dalje opstaje.
Istini za volju, linija sumnjičenja je dvostrana, tako da ni Rusi na zapadne komšije ne gledaju sa značajno više poverenja. Na stranu to što je za potomke Dostojevskog, Tolstoja ili Jesenjina odlazak na zapad i dalje avantura – ali ne više iz ideoloških razloga nego zbog teškoća oko pribavljanja viza – sama činjenica da je rusko tržište pretrpano najkvalitetnijim "proizvodima kapitalizma", a firme iz celog sveta prosto hrle u Rusiju, mnogo šta potire.
Prema ispitivanjima javnog mnjenja, koje s vremena na vreme sprovodi agencija Levada-centar, Rusima su i dalje najbliži Belorusi. Prirodno, pošto su dve zemlje i politički i ekonomski vezane, takozvanom, Rusko-beloruskom unijom. Sem toga, istorijske okolnosti su ova dva naroda oduvek upućivale jedan na drugog. Belorusija jeste zapadno od Rusije, ali nije – na zapadu. A upravo tamo su oni koji su bili gosti u Sankt Peterburgu.
Priča o druželjublju bivšeg nemačkog kancelara Gerharda Šredera i ruskog predsednika Putina već je prešla u sferu anegdota, mada ostaje činjenica da upravo ove dve zemlje već dugi niz godina imaju izuzetno žive i partnerske i prijateljske odnose. Kao da je u svakom novom ratu koji je pustošio njihovim prostorima pronalažena nova nit zajedništva. Kako drukčije objasniti da se ni posle neviđenih stradanja od strane nemačkih agresora u duše Rusa nije uselila mržnja koja bi omela suživot u miru. Na listi onih koje Rusi karakterišu kao potencijalne prijatelje su, naravno, i Francuska i Italija. Dakle, opet dve zemlje koje su u odnosu na Rusiju u svim ratovima bile na suprotnoj strani barikade.
Saborac i neprijatelj
Za razliku od njih, SAD kao večiti ruski saborac stekle su u vreme "hladnog rata" status najopasnijeg neprijatelja i sa tih pozicija ni do danas nisu odstupile. Iz Rusije ka američkom kontinentu (zvanično) nikada nije krenula nijedna ubistvena raketa, kao ni obratno. Ali već i same priče o tome da su dve zemlje sposobne da jedna drugu totalno unište, i to nekoliko stotina puta, uz ponešto kolateralne štete na savezničkim teritorijama, uselile su zebnju u duše njihovih žitelja.
Upravo okončani samit G-8 trebalo je, između ostalog, da odgovori na pitanje prihvata li zapad Rusiju kao partnera ili je i dalje tretira tek kao komšiju. Sudeći po odbijanju Vašingtona da Moskvi otvori vrata za ulazak u Svetsku trgovinsku organizaciju, mnogo se nije uznapredovalo. Gromke optužbe iz zapadnih krugova upućene na račun ruskog viđenja demokratije, ljudskih prava, slobode štampe, ma koliko utišane dobrim željama učesnika samita, ipak su ostale da lebde među zidovima peterburškog Konstantinovskog dvorca.
Kako izgleda, njihov eho će još potrajati, a kome to ide u prilog pokazaće vreme.
Slobodan Samardžija
[objavljeno: 19.07.2006.]
