Izvor: Politika, 22.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pa(k)t istoka i zapada
Iz zapadnih metropola pristižu signali Moskvi koji se tumače kao podrška ruskoj strani
TEMA DANA
Špijunska "afera Litvinjenko" dobila je novi obrt. Iz zapadnih metropola pristižu poruke Moskvi, koje bi mogle da se protumače kao podrška ruskoj strani – prvobitno bez validnih dokaza osumnjičenoj da je naredila seriju trovanja radioaktivnim izotopom polonijum-210 u miljeu ruskih emigranata, tajkuna i bivših obaveštajaca.
Podsećanja radi, kada je vest o ubistvu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << novinarke Ane Politkovske obišla svet, zatim, izveštaj o brutalnom atentatu izotopom polonijum-210 na bivše ruske agente u Londonu izazvao paniku širom kontinenta, u zapadnoj javnosti je najpre svaljena krivica na zvaničnu Moskvu. Potom je istoj javnosti ponuđen na uvid đerdan bisera – teorije o zaveri bivših Putinovih sledbenika, takozvanih novih čekista. Do detalja je, bez konkretnih imenskih podataka, opisano njihovo nastojanje da najpre kompromituju Putinov režim, ne bi li po njegovom odlasku sa čela države 2008. godine sami preuzeli državno kormilo u ruke, nametnuli novi diktat – zapadu.
Među merodavnim političarima, koji su prihvatili pomirljiviju terminologiju, pažnju je privukla izjava nemačkog ministra spoljnih poslova Franka Valtera Štajnmajera. U zvaničnoj poseti ruskoj prestonici, ogradio se od špekulacija koje se već dva meseca pojavljuju u zapadnoj javnosti i, naravno, štete interesima domaćina – podvukao je vitalni interes same Moskve da reši slučaj. Izjava Štajnmajera podstakla je i razmišljanja druge vrste. S obzirom na to što je Štajnmajer bivši prvi obaveštajac između Rajne, Elbe i Odre, spekulisalo se o eventualnoj ponudi saradnje obaveštajnih službi dve države.
Lov na "čekiste"
Nekolicina analitičara i komentatora kročila je korak dalje. Zapitali su se, nije li zvanični povod posete – predstavljanje nemačkog programa predsedavanja EU u prvoj polovini 2007. godine – samo paravan za razgovore druge vrste, odnosno obaveštajnog sadržaja. Takva razmišljanja podstakla je i nemačka državna televizija ARD. Njen komentator je u spontanom izveštaju iz Moskve stavio u prvi plan, po njegovom mišljenju glavnu temu razgovora Štajnmajera i njegovog resornog kolege Sergeja Lavrova, odnosno Štajnmajera i predsednika Vladimira Putina – unapređenje obaveštajne saradnje zarad rasvetljavanja "afere Litvinjenko" i razotkrivanja vinovnika atentata na rusku novinarku Anu Politkovsku.
Tek u drugom dahu, komentator se okrenuo jednoj od ključnih ideja u ciklusu nemačkog predsedavanja EU – unapređenju saradnje sa Rusijom, posebno u sektoru kooperacije pri zajedničkom korišćenju energetskih resursa: "Potreban nam je jak i stabilan partner – obim isporuka energije ne sme se dovoditi u pitanje", citiran je Štajnmajer.
Povezanost dve teme, rasvetljavanje špijunske afere i ubistvo novinarke koja je žestoko kritikovala režim, s jedne strane, i obezbeđivanja energetskih izvora za zapadnoevropske potrebe, s druge, postaje jasnija, ako se uvaže spekulacije da iza svih akcija koje su u novije vreme štetile ugledu Moskve, stoje takozvane autonomne grupacije unutar obaveštajnih struktura. "Upravo na njihovim leđima lome se koplja istoka i zapada, u nastojanju da se nađe dežurni krivac za atentate i ojača pozicija i ugled najpotentnijeg liferanta energije – Rusije", izvestio je hamburški nedeljnik "Cajt".
Sumirajući izveštaje i komentare vladinim krugovima ili pojedinačnim koalicionim partnerima bliskih medija – nemačkim socijaldemokratima i demohrišćanima – stiče se utisak da je otpočeo lov na pomenute "čekiste". Između redova, i ne samo onde, nameću se zaključci da je Evropskoj uniji bitnije ubeđenje o postojanju stabilnog liferanta energije, od podsticaja širenju demokratije i ljudskih prava sa ove i one strane Urala. S razlogom. Rusija je odavno pretekla Saudijsku Arabiju kao liferant energenata, a godišnji suficit od procenjenih 120 milijardi dolara je podstrek za Evropsku uniju da prihvati ruskog partnera onakvog kakav jeste.
Pomoć Putinu
U prilog rečenom ide i kolportirana činjenica u britanskim obaveštajnim krugovima da su ostrvski obaveštajci i policajci koji su se sredinom nedelje vratili iz Moskve neobavljena posla – nisu pronašli ni vinovnike atentata ni atentatore – bili zajedno sa nalogodavcima više nego zadovoljni ostvarenim rezultatima: "Indicije govore u prilog tome da je postignut obaveštajni pat ili pakt, svejedno, između istoka i zapada", citiran je jedan neimenovani izvor u vodećim britanskim medijima.
Ostrvski izveštači, verni tradiciji specifičnog lova, hajke na lisice, izjavili su da je hajka na Putinove protivnike krenula.
U prilog rečenom ide i intervju poslanika Dume i potpredsednika republikanske stranke Vladimira Riškova dat nemačkoj televiziji ARD. Upitan, da li veruje u zaveru "odmetnika" među ruskim obaveštajcima, odgovorio je: "Bitnije je da niko, uistinu, nema kontrolu nad predimenzioniranim obaveštajnim sistemom. Sada, očigledno, i zapad želi da pomogne Vladimiru Vladimiroviču (Putinu) iz uskih, sebičnih interesa... Sve me to podseća na eru nemačkog kancelara Gerharda Šredera, koji je bez okolišanja govorio o ,ruskoj demokratiji'. Posle kratkog intermeca, sadašnja nemačka vlada čini isto – a opoziciji tek steže ruku iz kurtoazije."
Miloš Kazimirović
-----------------------------------------------------------
Špijuni koji su Britaniju prodali neprijateljima
Tužbe na osnovu Zakona o zvaničnim tajnama – i, naročito na osnovu drakonske odredbe, Odeljka 1 – retke su.
One, međutim, vode do dramatičnih scena u sudnicama, pod uslovom da dokazi uopšte stignu u javnost, piše jučerašnji "Dejli telegraf".
Najzloglasniji špijun modernih vremena bio je Džordž Blejk, dvostruki agent koji je radio za MI-6 i prenosio tajne Sovjetima. Bio je optužen 1961. po pet tačaka za špijunažu na osnovu Zakona o zvaničnim tajnama.
Na kraju suđenja, delu koji je održan u privatnoj sudijskoj odaji, osuđen je na maksimalnu kaznu od po 14 godina za svaku od tri tačke, koje slede jedna za drugom – ukupno na 42 godine zatvora. Bila je to najduža zatvorska kazna izrečena jednoj osobi.
Veruje se da je Sovjetima odao imena više od 40 britanskih agenata. Mnogi su nestali i smatra se da su pogubljeni.
Njegovi postupci uništili su operacije britanske tajne službe na Bliskom istoku.
Lord Parker, predsedavajući sudija britanskog Vrhovnog suda, prilikom izricanja presude uporedio je njegova dela sa izdajom i rekao: "Ova dela su gora od onih koja mogu da se zamisle u vreme rata."
Ali, posle pet godina, pobegao je iz zatvora Vormvud Skrabs i otišao u Moskvu.
Klaus Fuhs, atomski naučnik rođen u Nemačkoj i državni službenik, optužen je 1950. na osnovu Zakona o zvaničnim tajnama. U Britaniju je pobegao 1933. da bi izbegao progon nacista. Bio je predani komunista koji je koristio svoj položaj u atomskom istraživačkom centru Harvel da bi Sovjetima prenosio tajne.
Ser Hertli Šokros, koji je vodio slučaj ispred optužbe, rekao je da je Fuhs bio motivisan "nepokolebljivom odanošću prema komunizmu". Osuđujući ga na 14 godina, lord Godar, predsedavajući sudija britanskog Vrhovnog suda, rekao je: "Izdali ste gostoprimstvo i zaštitu, koje vam je ova zemlja pružila, na najpodmukliji način".
Fuhs je umro 1988.
Godine 1961. pet članova portlandskog špijunskog kruga izvedeno je pred sud pod optužbom da su kovali zaveru da odaju tajne Rusima.
Ovu grupu činili su Gordon Lonsdejl, Henri Hjuton, Piter Kroger i njegova žena Helen i Etel Gi, državni službenik Portlanda u Dorsetu.
Na kraju suđenja otkriveno je da su Krogerovi u stvari Moris i Lona Koen, koje su tražili u Americi zbog optužbi za špijunažu u vezi sa još jednim špijunskim slučajem.
Bili su osuđeni na kazne od 20 godina zatvora, a 1969. razmenjeni su za britanskog špijuna Džeralda Bruka.
Lonsdejl je identifikovan kao ilegalni Rus, Konon Molodi, i osuđen na 25 godina. Godine 1966. razmenjen je za Grevila Vajna, Engleza optuženog za špijunažu u Rusiji.
Hjuton i Gi su osuđeni na po 15 godina. Oboje su odslužili 10 godina, promenili imena i venčali se pošto su pušteni.
Majkl Betani, oficir obaveštajne službe MI-5, osuđen je na Old Bejliju 1984. za prestupe na osnovu Zakona o zvaničnim tajnama, pošto je predavao osetljiva dokumenta sovjetskoj ambasadi u Londonu. Njegovu ulogu kao sovjetskog špijuna otkrio je Oleg Gordijevski, oficir KGB-a koji je postao agent MI-6, a radio unutar rezidencije KGB-a u sovjetskoj ambasadi u Londonu u vreme kada je Betani ponudio svoje usluge. Betani je bio osuđen na 23 godine zatvora, a uslovno je pušten 1998.
Godine 1997. Ričard Tomilson, bivši oficir MI-6, osuđen je na godinu dana zatvora zbog odavanja tajni.
S. St.
-----------------------------------------------------------
Ozračen čovek ne ostavlja tragove
RIA Novosti za "Politiku"
MOSKVA, decembra – Široka diskusija u medijima oko svojstava polonijuma-210, otkrivenog u telu bivšeg saradnika Federalne službe bezbednosti Aleksandra Litvinjenka, sadrži tušta i tma netačnih informacija, što dovodi do prave zbrke, izjavio je za RIA Novosti ekspert u oblasti nuklearne fizike.
Litvinjenko, koji je 2000. godine prebegao u Veliku Britaniju, a u oktobru ove godine dobio britanski pasoš, umro je 22. novembra u bolnici Univerzitetskog koledža Londona. Stručnjaci britanske agencije za zaštitu zdravlja otkrili su u njegovom telu tragove radioaktivnog elementa polonijum-210. Tragovi polonijuma pronađeni su i na mestima koja je Litvinjenko posećivao, pored ostalog u restoranu hotela u centru Londona.
"U takvim složenim pitanjima kao što su rukovanje radioaktivnim izotopom i posledice ozračenja čoveka polonijumom-210, nažalost, mnogi sebe smatraju ekspertima, pa izmišljaju neverovatne stvari. Prvo se pojavila netačna informacija koju su proširili mediji da ozračeni polonijumom-210 čovek može iza sebe da ostavlja tragove. To su gluposti, jer se polonijum-210 ne oslobađa napolje putem znojenja", naglašava ekspert.
Isto mišljenje je izneo direktor Instituta za stratešku stabilnost Rosatoma Viktor Mihajlov. On je izjavio da čovek ozračen polonijumom-210 "ne može iza sebe da ostavlja nikakve tragove izotopa". "Kakve tragove? To je smešno! Čovek, ozračen polonijumom-210, ne može iza sebe da ostavlja tragove, izuzev u slučaju da je polonijum-210 nosio u rukama", kazao je Mihajlov. Po njegovim rečima, "izotop polonijum-210 luči alfa-čestice i ako se on nalazi u organizmu čoveka, on ne može ostavljati tragove".
Agencija za zaštitu zdravlja Velike Britanije je još krajem novembra izdala zvanično saopštenje u kome se kaže da je "rizik od ozračenja tom materijom (polonijumom-210) minimalan". "Rizik od obolevanja zbog ozračenja pojavljuje se samo pod uslovom da ta materija prodre unutar organizma – ako ga udahnete, stavite u usta ili ako dospe na otvorenu ranu. I ona ostaje bezopasna sve dok ostaje napolju. Veliki deo tragova materije moguće je uništiti jednostavno pranjem ruku deterdžentom za suđe ili pranje veša", kaže se u izjavi britanske agencije.
[objavljeno: 22.12.2006.]
.jpg)
