Izvor: Press, 20.Okt.2012, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ovde vene 886 sudbina
Grad u gradu Dom je mali grad, sa skoro 900 štićenika i 300 radnika. U njemu postoje čak i stambene zgrade, plastenici, štale, kafić, radionice, igrališta, parkovi...
Jedan od naših najvećih strahova je da ćemo duševno oboleti i da će nas najmiliji ostaviti u nekoj ustanovi. U domovima u Srbiji danas je oko 4.300 takvih ljudi. Polovina je duševno obolela. Trećina je intelektualno zaostala. Na listama čekanja su stotine, sve više mladih. Samo u kragujevačkom >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << domu za smeštaj odraslih u naselju Male Pčelice, najmnogoljudnijem na Balkanu, danas vene 886 ljudskih sudbina.
Kragujevčanin u stresu kaže „završiću u Pčelicama", Beograđanin „završiću u Lazi", svi ostali „čeka me ludara". Press nedelje je posetio kragujevački dom da proveri da li se tamo zaista „završava".
Na samo nekoliko metara od visoke ograde na ulazu u dom, čija je kapija otvorena, nailazi žena šireći ruke u zagrljaj.
- Dušo moja, pa gde si ti, godinama te čekam, toliko sam brinula - kaže žena misleći da je novinarka njena ćerka čije je lice već zaboravila.
Direktorka ovog doma, psihijatar Suzana Perović, objašnjava da dom ima i svoju ekonomiju, njive i plastenike, štale i obore. U njima je, kaže agronom Nenad Banković, oko 1.900 kokoši i pilića, sedam bikova, 110 svinja i ovaca. Svakoga dana koke snesu 700 jaja, pa dom najveći deo hrane proizvede sam. O brizi o životinjama pomažu i domci.
- Većina štićenika ima svoje poslove u štalama i radionicama. Za to što rade dobijaju mesečni džeparac, 25. u mesecu, to je najradosniji dan - kaže Nenad.
Ostavljeni i zaboravljeni
Nedaleko od štala Goran i Zoran Šujak, braća na domaku četrdesetih, istovaruju drva iz traktorske prikolice. Dom brine o njima jer majka koja živi u Zaječaru ne može.
Direktorka objašnjava da mnogi stanovnici doma imaju roditelje, decu, familiju, ali da je broj rođaka koji posećuju ove ljude na nivou statističke greške.
- Trećinu njih niko nije posetio decenijama. Do pre četiri godine niko od njih nije prošao kapiju, naša omiljena štićenica, Mače, prvi put je na gradskim ulicama bila nakon 36 godina provedenih u ustanovi. Sada su kapije doma otvorene, samo lane su domci više od 2.000 puta izašli u grad, a njih 62 vodili smo na more, u banje, idu na izlete - objašnjava direktorka na putu ka zgradi u kojoj su smeštene radionice - kartonaža, stolarska, krojačka, tapetarska, radionica domaće radinosti.
Već je podne i u kartonaži se prva smena privodi kraju. Ljubomir Antonijević iz Požege, diplomirani veterinar, u domu je već sedam godina.
- Znaš, Suzo, treba da imamo i subotu slobodnu. Subota i nedelja su dani za pravljenje dece, ne za rad - kaže Ljubomir izazivajući grohotan smeh u prostoriji.
U krojačkoj radionici za mašinama grupa žena i jedan pripadnik jačeg pola. Otović Vesna, instruktorka, objašnjava da štićenici šiju sve pidžame, posteljinu, mantile za zasposlene. Brankica Ćurčić, štićenica doma, ima 57 godina, tri i po decenije živi u toj ustanovi a u jednoj smeni sašije dva mantila.
- Posle posla idem na tenis, ako nemam folklor ili probu hora. Moj dan je ispunjen. Sa folklorom i horom putujem na gostovanja, idemo u restorane na nagradne večere, jednom mesečno na rođendan svih koji su se rodili u tom mesecu. Rad i zabava među ljudima me spasavaju - kaže ova žena puna energije.
Okopneli snovi
Nedaleko od nje, neka druga žena, u prvom paviljonu doma, sedi za stolom i plače. Nju je snaga napustila, nakon zdravlja i familije. Oko nje cimerke, ćute pogleda uprtih u milje na stolu. Žena ima oko 50 godina. Defektolog Dubravka Ćosić dodiruje je po ramenu i tiho pita šta je bilo. Kao uplakano dete koje je neko pomazio, žena počinje da rida.
- Zvala me je ćerka... Sin mi je bolestan, pije i on tablete... Ćerka mi je rekla da sam ja kriva, da će on da bude lud kao ja..., da sam ja kriva - ponavlja nesrećna majka.
Njene drugarice kažu da kada je ćerka pozove, oni primaju pozive i te surove poruke kasnije prenose malo ulepšane. Drugačije bi joj srce puklo od tuge.U radionici domaće radinosti graja, boje, konci, kuglice i ukrasi od kojih se pravi nakit. Jovan Milenković slika ikonu i majstorskim pokretima oživljava lice sveca. Mirjana Veličković ima 40 godina i ne dozvoljava da Jovan nešto kaže o svom delu.
- Ja sam pesnikinja. Ovde sam iz Gadžinog Hana došla pre 20 godina. Tu sam upoznala čuvenog Gorana Veljkovića Brežickog, našeg pesnika iz doma. Volimo se već 10 godina, on je moja inspiracija, pesnik rajske duše i nikada u životu nisam bila srećnija u ljubavi - kaže Mirjana, čiju je „scenu" pred novinarkom već oteo Mirko iz Zagreba.
On je tek punoletan. Kaže da je Lav u horoskopu. Bavi se astrologijom. Recituje:
- Samo sam na tren bio dete, neko reče, i sada ni sve apoteke ne mogu da me izleče.
U sobu ulazi još jedan pesnik, Miroslav Marjanović. On već ima iza sebe zbirku poezije, štampao ju je dom, Press nedelje ima čast da tu knjigu dobije na poklon od pisca lično. Miroslav već pola sata pokušava da dođe na red. Hoće nešto da kaže, mumla, glas ne sluša. Ipak ne odustaje. Odustajanje u instituciji ravno je smrti.
Iz zgrade prvog paviljona niko ne može da ode pre nego što se odazove pozivu Siniše Mršića, koji tvrdi da ima najlepšu sobu u domu. Na stolu laptop računar sa internetom.
- Na Fejsbuku sam pronašao rodbinu koja radi u Italiji i Bosni, za neke nisam znao da postoje. Samo pazi, na Fejsbuku ne prihvataj za prijatelje nepoznate osobe - savetuje Siniša.
Dvorište doma puno je drvenih letnjikovaca. Pod njima i oko njih klupe na travi. Tu je i kantina i kafić „Bumbar". U bašti kafića puni stolovi, piju se kafa i sok, onaj ko „obrne" turu dobiće ceh od petnaestak dinara.
Nedaleko odatle, na poslednjem jesenjem suncu drema grupa onih što su odustali, koji su na silu dovedeni u dom, čiji su najbliži bili previše uplašeni od psihijatrijskog bolesnika u kući ili nemaju čime ni sebe da prehrane. Oni sede i leže na klupama, pogleda uprtih u prazno, nezainteresovani za život oko sebe.
Dom u Pčelicama nije mesto gde se „završava", ali nije ni mesto, kako direktorka sanja, koje služi da se ljudi spremaju da se vrate kućama. U njemu ipak neki svenu i okončaju život, jer ljudi u belim mantilima nikada neće imati lek koji imaju najbliži kod kuće.
Punih 40 godina u domu
Štićenica sa najdužim stažom u domu je Ljiljana Stanimirović, zvana Mače. Ima 64 godine. Stigla je u ustanovu godinu dana od njenog otvaranja 1972. Iako je „Kragujevčanka" četiri decenije, prvi put je pre četiri godine izašla iz dvorišta institucije, na ulice grada. Mače nema ličnu kartu, nema ni krštenicu, ona je NN lice. Najveća želja joj je da ode na more, ali nije mogla jer nema dokumente, napor doma da joj obezbedi papire osujetila je birokratija. Mače je ipak dobila utešnu nagradu, išla je na Zlatibor.
