Izvor: Blic, 24.Okt.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otupelost ljudi je svetski problem
Otupelost ljudi je svetski problem
Osamdeset četiri odsto svetskog bogatstva u rukama je sedam odsto ljudi; šta sve ovo može da znači ?! - napisala je američka spisateljica Kris Kraus u kontroverznom romanu 'Vanzemaljci i anoreksija', koji je objavila izdavačka kuća 'Draganić'. Reč je o autorki koja je velike simpatije američke čitalačke publike skrenula na sebe prethodnom knjigom 'Ja volim Dika', zahvaljujući kojoj su je upoznali Japanci, Francuzi, Rumuni... Roman >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << 'Vanzemaljci i anoreksija', koji je i svojevrsna istorija moderne umetnosti, kao i polemika sa nekima od francuskih filozofa, njeno je prvo delo prevedeno na srpski. Ono što je, takođe protkano kroz ovaj roman je i pitanje smisla. Autorka se tim povodom poziva i na Simon de Bovoar koja kaže da je suština u tome što ljude u svetu ne treba usrećiti već im pronaći smisao njihovog postojanja. A o prvom susretu sa Beogradom kaže da je impresionirana neverovatnim šarmom grada.
Govoreći o odnosu emotivnosti i racionalnosti, koja se zapravo svodi na materijalnost u savremenom svetu, što je jedna od ključnih tema njene knjige, Kris Kraus kaže da ono što je motivisalo da se, u ovoj knjizi, pozabavi delovima biografije Simon Vajl je upravo to što kod nje preovladava emotivnost.
'To je žena čiji niz događaja u životu jesu svojevrsna škola. Ona zbilja ima inspirativnu biografiju. Veoma me zanimala činjenica da emocijom možemo da se bavimo na filozofski način. Bio je to i deo jednog humanističkog projekta. Verujem u to što žene rade, a što muškarci često trivijalizuju i nipodaštavaju. Zašto ne bismo i emocije shvatili ontološki? Pre nego što se bilo šta desi i promeni, valja drugačije promatrati stvari i, po mom uverenju, dati veću prednost i značaj ljudskoj emotivnosti jer bez emocija čovek je, priznaćete, izgubljen'. Ne čini li vam se da se trenutno u svetu, barem u njegovom razvijenom delu, emocijama pridaje znatno manja pažnja nego materijalnom?
- Mislim da su ljudi otupeli i ne znaju šta tačno da misle i osećaju. To je veliki problem s kojim se svet susreće. Recimo, filozof Julija Kristeva, psihoanalitičar, kaže da njeni pacijenti u poslednje vreme potpuno gube tu emotivnu dimenziju, čak i ono što navodno osećaju nije istinska emocija, već neka kopija onoga što prezentuju mediji. U svakom slučaju, pisanje u tom smislu deluje lekovito.
Pominjete u romanu droge koje menjaju vizuru u promatranju svakodnevnih predmeta, i kažete da je upravo to način na koji filtriramo i moralne informacije?
- Govorim o tome zbog fenomena deformisanosti ljudi. Vidite, mnoštvo informacija kojima smo svakodnevno bombardovani jeste jedan od razloga zašto smo otupeli i izgubili osećaj za meru stvari jer moramo simultano apsorbovati mnoštvo informacija i mnoštvo znanja. Na primer, kod nas u Americi ta količina svakovrsnog bogatstva, pa i bogatstva informacija koje nam se nude, svakako ide na uštrb nečeg drugog, što gubimo ili što do nas i ne dopire. Informacija je sama po sebi, razume se potrebna, ali se nameće i pitanje mere i pitanje njene (zlo)upotrebe. Interesantna je vaša primedba da je Los Anđeles dosadan grad?
- Pa, ja zaista mislim da je dosadan. Zašto?
- Nema kontinuiteta, veoma je raštrkan, nema ni malo šarma u odnosu na, recimo, Njujork. Na izvestan način je deformisan. Imam utisak da je u L.A. čovek usamljeniji nego na bilo kom drugom mestu na svetu. Kad već pominjemo Njujork, šta se promenilo u životu Amerike nakon 11. septembra i terorističkih napada?
- Ljudi su zbunjeni, puni oklevanja i neizvesnosti. Nedoumice su velike, barem kod onih ljudi koji razmišljaju. Njih, naravno, nema baš mnogo, ali ipak oni su ti koji kreiraju budućnost. Kako komentarišete činjenicu da su američki mediji sakrili slike_arhiva strahota koje su nastale prilikom tog terorističkog napada, a da su s druge strane gotovo direktno prenosili slike_arhiva leševa i ubistava iz ratova u ovom delu sveta?
- Pa, da se poslužim svojim omiljenim sredstvom, ironijom, to je u skladu sa njihovim motoom kako je jedan američki život vredan 5.000 života na nekoj drugoj strani. Naravno, da za takav pristup nema nikakvog pokrića. Vidite, prošle nedelje je bila velika oluja u Centralnoj Americi, ogromne plantaže banana su uništene, što znači da će hiljade i hiljade ljudi ostati bez prihoda, a mi smo mogli da vidimo samo nekih osamnaest ljudi koji tim povodom imaju problema. No, vratimo se 11. septembru. Ono što je tu za mene značajno jeste činjenica da američka levica po prvi put nema nikakav odgovor, ni objašnjenje, ni opravdanje. U kom smislu opravdanje?
- Ima mišljenja da je tako nešto trebalo da se dogodi. A kako gledate na odmazdu SAD? Da li su Talibani i Osama bin Laden zaista krivi?
- Terorizam je nešto što ne treba posebno elaborirati. Tu nema mesta diskusiji. Svi bi želeli da vide kraj njihove vladavine. Ali motivacija Sjedinjenih Država u ovom problemu ne dotiče zaštitu ljudskih prava. Pravi motiv je da se uspostavi kontrola nad tim delom sveta, odnosno nad muslimanima. Tatjana Nježić
