Izvor: Politika, 11.Nov.2012, 14:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Otkrivanje Amerike: Mi volimo Baraka
Zašto velike pare nisu obezbedile političku sreću megadonatorima Mita Romnija
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – „Predsednik reizabran. Više demokrata u Kongresu. A grupa popišanih milijardera se gura u redu ispred šaltera za povraćaj para!”
Ovako je u svom „tvitu” rasplet na biralištima prvog posleizbornog jutra trijumfalno sažeo Obamin savetnik Dejvid Akselord. Pomenuti milijarderi nisu doduše bili ispred nekog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << šaltera, nego su u sredu ujutru viđeni na bostonskom aerodromu, posle noći provedene u štabu njihovog kandidata koja je umesto pobedničkog slavlja donela gubitničko razočarenje.
Nisu, naravno, čekali ni ispred šaltera komercijalnih linija, nego u posebnom salonu za putnike privatnih ili iznajmljenih aviona. I međusobno su, kako navode izveštaji besplatnog dnevnika i internet informativnog portala „Politiko”, razmenjivali procene šta je pošlo naopako.
I zašto su velike pare koje su uložili ne samo u predsedničkog kandidata konzervativaca, nego i republikanske kongresmene, na kraju završile kao propala investicija.
Još letos je postalo očigledno da će ovaj izborni ciklus u Americi postati najskuplja politička kampanja u političkoj istoriji sveta. Dva predsednička kandidata su za svoje izborne kampanje prikupila po oko milijardu dolara, a milijardom se mere i troškovi kampanja za mesta u Predstavničkom domu i Senatu, kao i pare koju su za izbor jednog i poraz drugog kandidata potrošili takozvani superpolitički komiteti, finansirani od korporacija i bogatih pojedinaca, kojima su vrata neograničenog trošenja otvorena presudom Vrhovnog suda iz 2010. Sud je tada konstatovao da su i privredni subjekti „ličnosti” koje imaju pravo na slobodu izražavanja.
Ti komiteti formalno nisu mogli da direktno finansiraju kandidate, pa su pare trošili za izbornu propagandu, što je za rezultat imalo da je tokom jednoipogodišnje kampanje (koja je u prvom delu bila samo interna trka republikanaca za predsedničku nominaciju) emitovano oko milion propagandnih TV spotova, mahom negativnog sadržaja: podsticanjem strahova da će, ako bude izabran rival, u Americi sve poći nizbrdo.
Najveći deo tog „spoljnog” novca nije morao da bude prijavljen Federalnoj izbornoj komisiji i poticao je od male grupe konzervativnih megadonatora, kao što je kazino-tajkun Šeldon Adelson, koji se svrstava među prvih 30 najbogatijih ljudi sveta. Pojedinačno, on je potrošio najviše – oko 60 miliona – ali i najmanje dobio zauzvrat. Pobedio je prvo Obama, a među poraženima su i svih osam njegovih favorita koji su se nadmetali za Kongres.
Glavni mobilizator milijardera za Romnija bio je poznati republikanski strateg Karl Rou, čija se reputacija posle ovih izbora drastično srozala, naročito zbog gafova tokom posleizborne noći. Kao komentator Foks televizije (u vlasništvu konzervativcima takođe bliskog tajkuna Ruperta Mardoka) započeo je svađu sa voditeljima koji su, kao i druge TV mreže, negde pred ponoć objavile procenu da je pobednik Barak Obama. Upozoravao ih je da „ne trče pred rudu”, da još nije sve gotovo i kad je već bilo očigledno da jeste.
Medijska autopsija izbora sugerisala je zaključak da je strategija koju je nametnuo ovaj do juče najslavljeniji politički preduzetnik u stvari donela više štete nego koristi republikancima, jer je kontrolu nad izbornim procesom izmestila iz ruku tradicionalnog partijskog establišmenta.
To je za rezultat imalo da su kandidati postali i neki radikalni desničari čije su kampanje rasterale deo birača na koje se računalo. U pitanju su bili neki njihovi stavovi o abortusu, izjave da žena treba da rodi i kad je silovana, „jer Bog je hteo da se dete začne” i slično.
Konačni ishod je saznanje da ni velike pare ne mogu da kupe izbornu sreću, kao i da moć neograničenog keša ipak ima granice. „Novac je neophodan za izborni uspeh”, sažeo je to u izjavi za „Njujork tajms” Bob Bersek iz vašingtonskog Centra za odgovornu politiku koji prati uticaj novca i lobiranja na političko odlučivanje – „ali nije dovoljan, niti je ikada bio”.
Drugi istaknuti donatori Romnijeve kampanje su braća milijarderi i konzervativni filantropi Dejvid i Čarls Koč, koji radije ovu vrstu uticaja realizuju kroz neprofitne organizacije, jer one nisu dužne da javnosti polažu račune. Zatim teksaski industrijalac Harold Sajmons koji je potrošio 27 miliona dolara, Džo Rikets, vlasnik popularnog bezbol tima „Čikago kabs” i mnogi drugi.
Oni se sada teše da uprkos tome što, mereno knjigovodstvenim parametrima, njihova ulaganja neće vratiti ni jedan odsto, pare ipak nisu bacili. „Taj novac je sprečio da Romni bude potučen mnogo pre izbornog dana”, obrazložio je ovo Heli Barbur, bivši guverner Masačusetsa koji je bio glavni saradnik Karla Roua u vrbovanju megadonatora.
Istini za volju, Romni je imao mnogo duži put do izbornog dana od Obame, jer je morao da prođe kroz jednogodišnji proces partijskih kvalifikacija, u kojem su konzervativni tajkuni ulagali i u njegove protivnike, Njuta Gingriča, Rika Santoruma i druge.
U tom internom obračunu je otkriveno i poprilično Romnijevog prljavog veša iz njegove karijere biznismena, što je u finalu kampanje trebalo kompenzovati dodatnim dolarima za televizijsku promociju.
Na drugoj strani, Obama je sebe profilisao kao političara koga finansiraju mase: lavovski deo njegovog izbornog fonda bile su male donacije, od pet do par stotina dolara. Tek u finišu je malo popustio, pristavši da se „superkomiteti” osnuju i za podršku njemu.
Među bogatunima, na njegovoj strani su bili najbogatiji Amerikanac investitor Voren Bafet i mađarsko-američki magnat i filantrop Džordž Soros – ali nema podataka o iznosima kojima su ga podržali.
Predizborna kampanja je pokazala da su i Obama i Romni imali veoma motivisane pristalice, ali i da je Obama bolje komunicirao sa najbitnijim demografskim grupama birača: mladima, ženama i manjinama. Ako su Romnijevi birači bili ostrašćeniji, Obamini su bili motivisaniji.
Jedan od dokaza za to je i prizor iz jedne vašingtonske četvrti američke srednje klase, za čiju su se naklonost borili i demokrata i republikanac. „Mi volimo Baraka”, poručuje parola ispisana sprejom na belom čaršavu, koji se još vijori na tremu jedne kuće, iako su izbori završeni, pri čemu je reč „volimo” predstavljena velikim srcem.
Nije sve u parama, nešto je i u emocijama.
Milan Mišić
objavljeno: 11/11/2012
