Izvor: Politika, 16.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ostao je samo plač
U uništenim šiitskim naseljima na jugu libanske prestonice pre rata je živelo oko 40.000 ljudi
Od našeg specijalnog izveštača
Bejrut, 15. avgusta – Jedina još upotrebljiva stvar koju je Mahmud Gamduš uspeo da pronađe u ruševinama svog stana danas mu je najmanje od koristi – metalni poslužavnik koji je čudom ostao netaknut tokom razornih izraelskih bombardovanja južnih bejrutskih predgrađa.
"Nemam kuću, nemam radnju, nemam >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ništa osim ove žene i dece koja plaču", kaže 42-godišnji automehaničar koji se danas uputio da vidi da li je išta ostalo od doma koji je morao da napusti. Njegova radionica u četvrti Haret Hreik takođe je nestala u jednomesečnom ratu koji je odneo živote više od hiljadu Libanaca.
Teško da sam ikad u životu video takvo sistematsko uništavanje kao jutros u ovim šiitskim naseljima u kojima je živelo oko 40.000 ljudi. Stotine potpuno razorenih zgrada. One koje su izmakle bombama potpuno su neupotrebljive.
"Moja osećanja su podeljena", kaže mi dr Nadim Abužadi bez čije pomoći teško da bih razgovarao sa ovim ljudima. "Podržavam (Hezbolahov) otpor, ali dok gledam razaranja pitam se da li je trebalo platiti ovoliku cenu."
Lider Hezbolaha, šeik Hasan Nasralah, sinoć je, proglašavajući "istorijsku pobedu", obećao da će obnova početi odmah, ali to je i dalje mala uteha ljudima koji su ovde živeli.
Neke ruševine još dogorevaju pogođene u poslednjim časovima pred primirje koje je juče ujutru stupilo na snagu i poštuje se. Vrućina, prašina i smrad.
Krećem ulicom ironičnog imena Rageb Harb: harb je na arapskom rat. Pred gomilom betona, pokidane armature i ostataka nameštaja, 78-godišnja Zainab Jasin plačući širi ruke prema nebu.
Tu, na drugom spratu nečega što je bila zgrada od deset spratova, nalazio se još neotplaćeni stan u kome je živela sa ćerkom i zetom. Tek je stigla, kao i desetine hiljada Libanaca koji su danas pohrlili ka svojim domovima na jugu.
Zakukava. Nije htela da ode, ali su je naterali da se skloni u školi bejrutske četvrti Mazra. Kada čujem "Amerika, Israil", znam da proklinje. "Neću u Ameriku, iako su mi u Mičigenu dve ćerke i imam američki pasoš", kaže glasom koji je mešavina besa i očaja.
Unaokolo, po drveću na pola koplja, avetinjski vijore pokidane tende, ćebad i plastične kese. Među ruinama ostaci svega i svačega: od jastuka do listova knjiga, od slomljenih kutija bekgemona do viljuški. Nailazim na prvi od desetine velikih kratera koje su ostavile izraelske "pametne bombe" u potrazi za liderima šiitskih Hezbolaha.
Svi smo postali hezbolasi
Tri devojke u crnim šiitskim čadorima nešto se raspravljaju sa čovekom koji je utvrdio da dva pronađena tepiha neće imati gde da rasprostre. Stavlja ih u kola.
"Sada smo svi postali hezbolasi", kaže Fatma Katergi, učiteljica arapskog. "Sajed Nasralah je naš heroj. Ispod svakog kamena koji ovde podignete naći ćete otpor", dodaje utvrđujući me u uverenju da su Izraelci, kao Amerikanci u Iraku, jednomesečnim bombardovanjima regrutovali novu generaciju odlučnosti i omraza i pomerili horizonte mira.
Ulica se prekida jer buldožer pokušava da je prokrči. Primoran sam da se, bez završenog alpinističkog kursa, poput divokoze penjem i spuštam po ruševinama pažljivo vagajući svaki korak i preskačući električne i telefonske kablove. Ostaci roletni su "crveni tepih" dobrodošlice u četvrt Dalija.
Muraba al Amini, Trg bezbednosti, bio je sedište štaba šiitske milicije nastale u vreme izraelske okupacije libanskog juga koja je trajala dve decenije i završena tek pre šest godina. Tokom svih tih godina, hezbolasi i njihova naoružano krilo stvorili su svoju državu u državi proglašavajući se jedinom silom koja može da brani Liban.
Foto-finiš bi odlučio ko je sada za ovo odgovorniji: hezbolasi – koji su svoje urede držali po prvim spratovima stambenih višespratnica, ili Izraelci – koji se nisu libili da ih sa sve civilima sravnjuju sa zemljom, mada su mogli da pretpostave da lidera Božije partije tu nema.
Miris eksploziva i dekomponujućih leševa koje dobro prepoznaje dr Nadim. Trebalo je negde da nađem masku za lice koju mnogi nose.
Okolo se vijore žuto-zelene zastave Hezbolaha sa slikom "kalašnjikova" i tekstom: Hezbolah, islamski otpor Libana. Pokazuju mi razrušeni most Hadi Hasana Nasralaha, sina vođe Hezbolaha koji je 1998. ubijen u sukobu sa Izraelcima i danas slavljen kao mučenik islamskog otpora.
Kvart Bir el Abed je scenografija iz nekog Joneskovog komada apsurda. Mlada žena pretura po ruševinama stana. Šta radi, samo ona zna. Valjda joj je to jedini spas da ne poludi.
Pljusak razbijenog stakla
Lubna Bajduni za to vreme čisti prodavnicu suvenira. Sa crnim islamskim hidžabom preko glave, sva je u prašini. Da li će dobiti novac da ponovo stane na noge?
"Ako nam i ne daju, sami ćemo se snaći. Možda drugi više zaslužuju pomoć", kaže skromno 21-godišnja žena i uz osmeh pokazuje ka kući preko puta koja je sravnjena kao i obližnji lokal njenog muža.
"Verujem u sajeda Nasralaha. Spremna sam da se žrtvujem i za njegove cipele", dodaje rečima arapske retorike i glasom u kome se prepoznaje dostojanstvo.
Nailazi povorka pod turbanima šiitskih mula i sunitskih ulema. Ispred njih transparent: "U jedinstvu smo pobedili, u jedinstvu ostajemo." Na meti su TV ekipa koje tumaraju unaokolo, mada teško da bilo kakva slika može do kraja da dočara ovaj horor.
Stalno pogledujem ka nebu odakle "bombe" stižu u formi pljuska razbijenog stakla, delova raznetih zidova ili komada polomljenog nameštaja. Krenula je obnova, mada razvalina ordinacije dr Fuada Šaiba ubedljivo pokazuje da pacijenata ovde dugo neće biti, kao ni spokoja hiljada njegovih sunarodnika.
Približavam se potpuno razrušenoj zgradi u kojoj se nekada nalazila Hezbolahova televizija "Manar". Tehničari su u blizini, pod belim platnom, improvizovali studio odakle se i dalje poručuje da Nasralahovi borci poštuju primirje, ali da neće pristati da se razoružaju dok god su izraelski vojnici na libanskom jugu.
Upravo intervjuišu nekog šiitskog visokodostojanstvenika koji u kameru viče: "Možda će sunce izlaziti na zapadu, možda će se voda pretvoriti u jogurt, ali niko neće moći da izbegne odgovornost za ovo uništavanje."
Kroz ruine se probija vozilo a iz zvučnika na krovu ljudi se upozoravaju da napuste područje jer će morati da se aktiviraju neeksplodirane izraelske bombe. Odlazim sa mnogo prašine u kosi i pitanjem da li se mir zaista trajno vratio u Liban.
Boško Jakšić
[objavljeno: 16.08.2006.]
