Izvor: Deutsche Welle, 13.Sep.2018, 10:23 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Oslo – mesto mira
Prošlo je 25 godina od istorijskog potpisivanja Sporazuma u Oslu između Izraelaca i Palestinaca. Mnogi Norvežani i danas slave svoj uspjeh – iako njihova zemlja od samog početka nije mogla biti neutralna.
Izuzetno i dobro – tako je raspoloženje između Izraela i Palestinskog oslobodilačkog pokreta opisao Jan Egeland, kada su se njihovi predstavnici sastali 1993. u Oslu na mirovnim pregovorima. Egeland je učestvovao u mnogim mirovnim procesima. Norveški pop bend „Ylvis“ >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << mu je čak posvetio i pesmu u kojoj ga opisuju kao „mirotvornu mašinu“ (Peackeeping-Machine).
Posebno se dobro seća svog prvog velikog zadatka, kada je kao 36-godišnjak i zamenik ministra spoljnih poslova trebalo da učini mogućim razgovore između predstavnika izraelske vlade i Palestinaca. „Obe strane su odmah i nasamo razgovarale jedna s drugom. Tada su na obema stranama bili zaista dobri ljudi“, seća se mirotvorac. Kao glavni pregovarači Izrael su predstavljali tadašnji predsednik Jicak Rabin i diplomata Uri Savir, a Palestince predsednik Jaser Arafat – koji je za Izrael bio terorista – i Ahmed Kureia iz Palestinskog oslobodilačkog pokreta.
Egeland, ali i ostali članovi norveškog pregovaračkog tima, sa istim poštovanjem i istom pažnjom odnosili su se prema obema sukobljenim stranama. „Kada su se upoznali, primetili smo da polako počinju da veruju jedni drugima“, priča diplomata koji danas rukovodi Norveškim centrom za izbeglice, a u ime Ujedinjenih nacija radi i kao specijalni koordinator za Siriju. Tako se, korak po korak, moglo videti kako uloženi napori polako, ali sigurno donose ploda.
Naučna fantastika u Vašingtonu
Pregovori su trajali devet meseci, nakon čega se došlo do nacrta sporazuma. Odjednom je izgledalo da je mir blizu – kada su Jicak Rabin i Jaser Arafat na travi ispred Bele kuće jedan drugom pružili ruku pred očima svetske javnosti. Dva zakleta neprijatelja pokazala su prijateljska lica – uz podršku Norveške. Tadašnji američki predsednik Bil Klinton u svom govoru se zahvalio skandinavskoj zemlji. Jer, upravo je Norveška uspela ono što SAD godinama nije pošlo za rukom. Ali ta scena iz 1993. danas izgleda kao naučna fantastika, jer su nekadašnji partneri danas opet toliko daleko jedan od drugog, kao što su retko kada bili poslednjih decenija.
Na zelenoj travi ispred Bele kuće...
Mirovni proces u Oslu, bez obzira što nikada nije doneo mir Bliskom istoku, za mnoge Skandinavce je, uprkos tome, i dalje izuzetno dostignuće. „Taj osećaj doduše nije tako snažan kao nekada, ali mnogi Norvežani proces u Oslu vide kao uspeh“, kaže Hilde Vage, istoričarka sa Univerziteta u Oslu koja se bavila istraživanjem mirovnih pregovora na Bliskom istoku. Pitanja koja su je zaokupljala radeći na toj temi su sledeća: šta je uopšte nagnalo jednu malu zemlju poput Norveške da se umeša u jedan tako veliki konflikt, kao i to da li je Norveška u pregovorima bila neutralna?
Dobri odnosi sa Izraelom
Mnogi raniji pokušaji da se uspostave direktni kontakti između Izraelaca i Palestinaca su propali. A onda se odjednom pojavila mala norveška i uspešna delegacija. No, Egeland kaže da to nije došlo slučajno, već da je to proizvod intenzivnog negovanja kontakta. „Sa Izraelom smo dugo imali dobre odnose na svim nivoima, ali smo imali i direktne odnose sa Palestinskim oslobodilačkim pokretom“. Posebno blizak odnos bio je između norveške i izraelske radničke partije. „Nakon Hladnog rata sebi smo za cilj postavili da podstaknemo izgradnju poverenja između Izraela i Palestinaca“. Očigledno je za Norvešku bilo logično da se angažuje u konfliktu na Bliskom istoku.
SAD su pokrenule raspravu o nekoj vrsti konfederacije između Zapadne obale Jordana i Jordana. Ali na Bliskom istoku su još uvek skeptični prema tom predlogu. Previše je nepredvidljivih aspekata. (05.09.2018)
Samo mali deo Jevreja i Palestinaca podržava rešenje dve države, prema najnovijoj anketi. Najveća podrška ovom modelu je bila i ostala među Arapima koji žive u Izraelu. (14.08.2018)
Palestinci u pojasu Gaze mesecima puštaju zmajeve sa zapaljivim materijalom koji lete u pravcu Izraela i tamo prave štetu. Izraelski političari i vojni zvaničnici nisu jedinstveni u tome kako odgovoriti na ovu pretnju. (20.07.2018)
Norveške veze s Izraelom
Upravo zbog dobrih odnosa sa Izraelom, tadašnji palestinski predsednik Jaser Arafat je kao mogućeg posrednika već 1979. vidio Norvešku. Tada su Sjedinjene Države htele da zamole Norvešku da Izraelu isporučuje naftu, s obzirom na to da je Iran prestao to da čini zbog islamske revolucije, kaže Hilde Vage. Oslo pak nije hteo to da učini pre nego što o tome informiše Palestinski oslobodilački pokret.
Razlog ta takvu obazrivost leži u tome što je Norveška imala svojih hiljadu vojnika u Libanu. Tamo je u jeku bio građanski rat, a palestinski borci su bili usred sukoba. Zbog straha da bi njeni vojnici mogli da budu napadnuti, Norveška je informisala šefa Palestinskog oslobodilačkog pokreta. „Arafat nije imao nikakav problem s tim što će Norveška Izraelu isporučivati naftu“, kaže Vage. Naprotiv, kaže ona, on je iskoristio situaciju i zamolio Norvešku da napravi kanal za pregovore s Izraelom. Arafat je iskoristio jednog prijatelja Izraela kako bi mogao da pregovara o državi Palestini.
Zbog svoje dugogodišnje tradicije u humanitarnoj pomoći, Norveška se osećala pozvanom da se angažuje za mir i okončanje konflikta. Njenu verodostojnost kod mnogih je ojačalo i to što nema kolonijalnu prošlost i što je ekonomski nezavisna.
Slab Palestinski oslobodilački pokret – jak Izrael
Ali, čitavu deceniju se nije dogodilo ništa. „Izrael je odbio da razgovara sa Palestinskim oslobodilačkim pokretom“, priča Jan Egeland. „Tek 1992, kada je na vlast došla Radnička partija, Izrael se otvorio za našu mirovnu diplomatiju“. Izrael je shvatio da se ne isplati preko puta sebe imati suseda ispunjenog mržnjom.
Dobitnici Nobelove nagrade za mir
Hilde Vage u svojim procenama ide i jedan korak dalje: Prva Intifada upravo je završila, Arafat je u iračko-kuvajtskom ratu 1990-91. stao na stranu Sadama Huseina i tako izgubio podršku Kuvajta i zapao u finansijske nevolje. „Arafat i njegov pokret su u tom trenutku bili slabi“, kaže Vage i dodaje: „Izrael je to znao i znalo se da bi Arafat tako bio spreman da učini veće ustupke. Izrael je jednostavno bio jača strana, a Palestinski pokret pod pritiskom. Pokret je hteo da ponovo stane na pozornicu i da se bori za državu Palestinu.
Asimetrična pregovaračka moć
Istoričarka Vage se tokom svog istraživanja bavila i pitanjem koliki je zapravo uopšte bio manevarski prostor za pregovore. Veoma mali, kaže, jer je jača strana uvek nadglasavala. „Norveškoj je bilo jasno da do sporazuma ne bi moglo da dođe ukoliko pregovori ne budu bili u korist Izraela.“ Prema tome, Norveška „nije bila samo neko ko je omogućio pregovore“, već „pristrasni posrednik“. A Sporazum je cementirao asimetriju moći.
Ali, Norveška je imala dobre namere i sebe je videla kao „graditeljku mostova“, ubeđena je Vage. Zemlja je bila uverena da će se mir postići korak po krak. Egeland, međutim, ni danas ne poriče da je Izrael bio jača strana u pregovorima. „Ali, znači li onda to da je lošije to što smo postigli sporazum, nego da ga nismo postigli? Tada smo stalno ponavljali da je bolji nepotpuni mir nego perfektni rat.“
Oslo – mesto mira
Bez obzira na to što Izraelci i Palestinci ni danas ne žive u miru, Norvežani su na međunarodnom planu pobrali slavu za svoju posredničku ulogu. Neki kritičari tih mirovnih pregovora označavaju ih kao „mir izvezen po hitnom postupku“. Norvežane, zbog njihove tadašnje uloge, danas slave i na Brodveju u jednom pozorišnom komadu – Oslo. Ne dodeljuje se bez razloga Nobelova nagrada za mir u Oslu. Jer, nakon diplomatskog proboja u pregovorima na Bliskom istoku 1993, Oslo važi za glavni grad mira – barem neko vreme.
Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android
.jpg)
