Izvor: Blic, 13.Apr.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Osećanja su moja svetinja
Osećanja su moja svetinja
Poklonike vrhunske klasične muzike večeras u Beogradu (u Kolarčevoj zadužbini), u petak u Nišu, a u subotu u Podgorici, očekuje vanredan događaj. U organizaciji 'Jugokoncerta' i Francuskog kulturnog centra gostuju naš violinista svetskog renomea, Nemanja Radulović, kontrabasista Stranislas Kušinski, koji je od 2002. godine počasni muzičar Pariskog orkestra, i kvartet 'Iliko' s kojim u poslednje vreme nastupaju s zajedničkom ambicijom da svežim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << aranžmanima podmlade publiku na koncertima klasične muzike.
Koncert su nazvali 'Đavolji triler', što zbog istoimenog dela Đuzepea Tartinija koji će između ostalog izvesti, što zbog, kako kaže naš sagovornik, 'energije koju emituje'.
Sa Nemanjom razgovaramo na koktelu koji je u čast mladih muzičara pripredila Ambasada Francuske, a uoči iznenađenja namenjenog novinarima, kratkog ali dirljivog koncerta. Želimo da saznamo kako naš violinista danas živi - da li se slava reflektuje na njegovu svakodnevicu. Ali pre toga, nekoliko reči o njegovoj karijeri.
Nemanja Radulović (1985.) je sa četrnaest godina primljen na na Visoki nacionalni konzervatorijum za muziku u Parizu. Pohađao je majstorske kurseve Jehudi Menjuhina, Džošue Epštajna i svog beogradskog profesora Dejana Mihailovića. Osvojio je Oktobarsku nagradu Beograda za stvaralaštvo mladih (1996), trijumfovao na konkursu 'Žorž Enesku' u Bukureštu, takmičenju 'Jozef Joakim' u Nemačkoj (2003), poneo francuski Gran pri ('Muzički pobednici'), u kategoriji Internacionalno otkriće godine... Do sada je održao 900 koncerata, sarađivao sa Najdželom Kenedijem, Emanijelom Bertran, An Kufelek, Rolanom Piduom... I, svira na violini Đovanija Batiste Gvadanjinija iz 1765. godine.
Koliko vas publika motiviše, da li je zaneti muzikom doista primećujete?
- Dok sviram potpuno sam u delu, osetim publiku kad je totalna tišina u sali. Osetite li njenu energiju?
- Da, to se uvek oseti, ako je ima. Dešava se i da je nema. Onda kada je publika manje pažljiva i tada imam osećaj da mi ne uzvraća osećanjem koje joj dajem. No, to je zaista, zaista veoma retko. Koji je presudan trenutak u vašoj karijeri?
- Mogu reći da mi se desio na samom početku karijere. Čim sam počeo da sviram violinu, u sedmoj godini, više nisam imao dilemu da je muzika moj izbor. Prošao sam kroz različite etape, ali na sreću one su me samo vukle u sve više muzičke sfere. U kojoj ste sada fazi?
- Završio sam Konzervatorijum, započinjem koncertnu karijeru i držim 120 koncerata godišnje, što znači dosta putujem. Gde do sada niste svirali?
- Zacrtano je, sviraću i tamo dogodine, u Karnegi holu, sa pijanistkinjom Suzan Manov s kojom pripremam i CD za francusku doskografsku kuću 'Naiv'. Na njemu će biti dela za violinu Baha, Paganinija i Miletića, kao i Betovenove sonate. Ostaje li vam vremena za privatnost?
- Vrlo malo i najviše volim da ga provodim sa porodicom za koju sam veoma vezan - sa roditeljima i sestrama. Da li se slavom promenio vaš životni standard?
- Moram da vam kažem da bez obzira na uspeh u karijeri, život muzičara na Zapadu nimalo nije lak. Tačno je, sada dobro zarađujem, ali, znate, moji roditelji koji takođe žive u Parizu, nisu zaposleni, a moja jedna sestra čeka bebicu. Nikad nisam bio sklon luksuzu - ja sam skroman momak koji iznad svega postavlja muziku i najbliže. Oduvek mi je najvažnije bilo ono što osećam a ne ono što se može kupiti. Sve je češće da mladi uspešan muzičar, poput vas i Jevgenija Kisina, na primer, izdržava celu porodicu. Je li to neminovnost?
- Sve zavisi ko si i odakle si. Moja porodica se za mene zaista žrtvovala i ta činjenica me ne opterećuje. Kad god bi neko nešto zaradio, delili smo. Tako je i danas. Uopšte o tome ne razgovaramo - podrazumeva se. Imamo jedan račun u banci i svi ga koristimo. M. Marjanović
