Izvor: Politika, 11.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opsovana amnestija
Nada za 12 miliona ljudi bez papira i šansa da se na domaćem terenu pokaže pravdoljubivost
Vašington, juna – Lu Dobs sve je crveniji i ljući kada posle podne sa Si-En-Ena u svakodnevnoj emisiji "Razbijene granice" razmatra posledice po "legalnu Ameriku" usled najezde "ilegalnih tuđinaca". Ovaj vremešni novinar sa značkom američke zastave na reveru sakoa (nosi je od 11. septembra kada su mnogi postali nepopravljivi patrioti) ubeđen je da Latinosi koji ilegalno >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prelaze granicu i za male pare (sedam dolara na sat, a možda i nešto manje) izgrađuju Ameriku, beru voće, pakuju ribu, prenose nameštaj, čiste ulice i kuće, čuvaju decu i starce..., ugrožavaju standard srednjoj klasi i svojom konkurencijom smanjuju dnevnice "legalnim Amerikancima".
Dvanaest miliona radnika bez papira sve nade polaže u novi zakon o imigraciji, kojim se zapravo predlaže da oni komplikovanom i skupom procedurom steknu legalni status u Americi, jer bi njihova masovna deportacija izazvala globalnu buku I bes, što bi još više štetilo imidžu svetske supersile.
Pri tom, ko bi Americi čistio ulice, čuvao ostarele, stražario pred garažama, zgotovljavao brze ručkove, prao sudove... i sve to bez reči engleskog. Cela Amerika umiva se i miriše na španskom jeziku.
No, kako stvari sada stoje, novi zakon o imigraciji biće jedina domaća tema na kojoj zajedno u Kongresu radi većina demokrata i većina republikanaca, na čelu sa inače nepomirljivim Teksašaninom Džordžom Bušom. Samo oni najradikalniji, kako ih ovde ocenjuju, protive se ovoj svojevrsnoj oproštajnici grehova učinjenih ipak na obostranu korist.
Jedan od najglasnijih i najljućih boraca protiv "amnestije" je Lu Dobs. Nedavno je kipteo od besa kada je čuo američku himnu prepevanu na španski jezik. Upozorava da će uskoro demografski zakoni u Kaliforniji, Arizoni , Novom Meksiku i Teksasu učiniti da se ova teritorija "otcepi" od Amerike i vrati Meksikancima.
S druge strane, novim zakonom se predlaže da se uspostavi kategorija privremenih radnih viza za poslove koje Amerikanci izbegavaju. Po toj odredbi, strani radnici imali bi pravo da tri puta uzastopno ostanu po dve godine u Americi, s tim što između svakog dvogodišnjeg perioda moraju da naprave pauzu od po godinu dana u svojoj zemlji. Trenutno se u Kongresu bije bitka oko broja takvih privremenih radnika: između sto i dvesta hiljada godišnje. Protivnici ovog zakona ističu da bi se tako posle samo šest godina, a možda i ranije, opet stvorio problem masovnog boravka bez papira.
Uz ovu vruću debatu, naravno, provuklo se ogromno poskupljenje administrativnih usluga za imigrante. Molba za duplikat zelene karte umesto 190 od 30. jula koštaće 370 dolara, za promenu statusa poskupljuje sa 160, na 320, za vizu nekog od članova porodice sa 190 na 355... itd. O svim poskupljenjima Agencije za imigraciju, u detalje izveštava "Vašington hispanik", jedan od mnogih dnevnih besplatnih listova na španskom jeziku u regionu američke prestonice.
Iako su troškovi za birokratsku proceduru ka nagoveštenoj amnestiji drastično narasli, dok dnevnice ostaju niske, imigranti ne žale ni pare ni trud kako bi došli do tako dugo sanjanog dokumenta u "obećanoj zemlji".
U međuvremenu u javnosti se razmatraju značenje i implikacije reči "amnestija" za koju pravdoljubivi Lu Dobs tvrdi da u neravnopravan položaj stavlja one koji su se ponašali po zakonu i uzaludno čekali na vizu u kilometarskim redovima da bi na kraju bili odbijeni.
Tačno je da nekažnjavanje osporava zakonski poredak i našu kolektivnu svest o fer-pleju, piše liberalni komentator "Los Anđeles tajmsa" Gregori Rodrigez, koga smatraju vrhunskim stručnjakom za pitanje imigracije, rase i nacionalnog identiteta. Ipak, sama ideja o amnestiji pretpostavlja da "svaki zakon ima svoja ograničenja i primenjuje se kad socijalni interesi ili druge vrednosti nameću šire poimanje pravde i veću društvenu koheziju". Pitajte uostalom ćurke koje predsednik svake godine pred Dan zahvalnosti spasava giljotine kako se osećaju, predlaže Rodrigez aludirajući na tradicionalni američki praznik kada se po pravilu jede ćuretina i kada predsednik koristi svoja ovlašćenja da pomiluje par ptica.
Svi mi Amerikanci potičemo od pasa lutalica koji su, išutirani iz svih drugih zemalja, našli utočište u Americi, dodaje drugi proimigrantski novinar. Nema, po njemu, vernijeg bića od onog koje najzad posle toliko omalovažavanja dobije svoj dom, svoju otadžbinu. Retko ko se u ovom trenutku još seća da osim Latinosa u Ameriku pored Kineza, masovno ulaze Rusi, Poljaci, Ukrajinci, Litvanci i svi državljani iz zemalja nekadašnje bratske Jugoslavije. Tu su i Etiopljani, Iračani i Iranci Indijci, Sirijci i mnogobrojni imigranti iz crne Afrike.
Mnogi od njih uđu u Ameriku legalno, ali svoj boravak nastavljaju u ilegali. Na ovaj ili onaj način, svi oni se nadaju da će im novi propisi omogućiti da lakše izađu iz lavirinta birokratije imigracionih pravila i da već jednom postanu Amerikanci. Ono što neki od domaćina zovu amnestijom, za njih je samo legalizacija postojećeg stanja, priznavanje njihovog dosadašnjeg rada i ulaženje u fer takmičenje za što većom zaradom.
-----------------------------------------------------------
Azil po različitim aršinima
Vašington, juna - Nisam htela da tražim azil jer nisam imala napismeno da sam otpuštena sa posla, pa sam se umesto toga udala, rekla nam je jedna vešta Beograđanka koja je u vreme bombardovanja došla u posetu roditeljima svog dečka i sada kao razvedena Amerikanka živi i radi u Vašingtonu.
Kako pokazuje najnovije istraživanje rađeno u Americi, odluka o tome da li će nekom strancu biti odobren zahtev za azil ili ne, najviše zavisi od toga kojem od 54 sudova za imigraciona pitanja je njegov slučaj dopao.
Istraživanjem je proučeno 140.000 sudskih odluka o azilu, a nesuđeni azilanti dolazili su iz 15 zemalja sa najvećim brojem zahteva, među kojima su Kina, Haiti, Kolumbija, Albanija i Rusija.
Slični slučajevi različito su tretirani u različitim sudovima. Jedan od najupadljivijih raskoraka uočava se kod građana Kolumbije koji su utočište od nasilja i progona potražili u SAD. Građani Kolumbije imali su prošle godine 88 odsto šanse kod jednog sudije u sudu na Floridi da se njihov zahtev reši povoljno. Ali kod drugog sudije istog suda ta šansa im je bila minimalna: svega šest odsto Kolumbijaca je kod njega dobilo dozvolu za azil.
Istraživanje koje su radili profesori prava sa Džordžtaun univerziteta pokazalo je da pretrpani imigracioni sudovi, bez ikakvog kriterijuma, određuju sudbinu političkih imigranata. Očekuje se da će se stvari dodatno pogoršati kada na snagu stupi komplikovani novi zakon o imigraciji. Sudovi će tada biti dodatno zatrpani gomilama novih predmeta. Oni se inače smatraju kičmom celokupnog imigracionog sistema u SAD.
Autori studije smatraju da bi sudovi širom Amerike morali da budu ujednačeniji u kriterijumima za azil, pogotovo kada su podnosioci zahteva iz "zemalja kao što su Kolumbija ili Kina, gde je političko nasilje opštepoznata činjenica".
Pravo da podnese molbu za azil ima svaki stranac koji se nađe u SAD a smatra da je progonjen u svojoj zemlji iz političkih ili religioznih predrasuda. Sudije se postavljaju po odluci iz Vašingtona, pa se podrazumeva da će presude o azilu zavisiti i od spoljne politike SAD. Azil su svojevremeno stekli mnogi Albanci sa Kosova, dok Srbima iz Bosne i dan-danas ispituju navode u dokumentima za nastanjivanje u SAD.
-----------------------------------------------------------
Saveti za snalaženje u Americi
Vašington, juna - Vašington je zvanično protestovao kada je meksička vlada izdala pre dve godine "Vodič za prelazak granice" u kome savetuje one koji su se uputili na ovaj rizični put kako da izbegnu "crne tačke" i da prebrode najveće prepreke. Milioni ilegalaca u SAD, međutim, mogu da pročitaju na svom ili engleskom jeziku, hiljade saveta i obaveštenja o tome kako da se snađu i izbegnu policijske zamke. Najrazrađeniji su listovi na španskom u kojima se reklamiraju advokati "za razvod i ponovno stupanje u brak" ili načini da se i bez dokumenata pošalju pare u rodni kraj. Tu su i informativni članci o racijama i deportaciji ilegalaca. Ili lokalne vesti o školama u kojima se čak i rođeni Amerikanci upisuju u odeljenja na španskom jeziku.
Čak i "Njujork tajms" ima specijalizovanu novinarku koja odgovara preko Interneta na brojna pitanja ilegalnih došljaka. Džulija Preston tako je na primer umirila ilegalce koji bez ikakvog zdravstvenog osiguranja strahuju da se teže ne razbole:
"Razgovarala sam sa administracijom raznih bolnica kako bih nešto više saznala o ovome. Oni smatraju da su ilegalni imigranti u istoj situaciji kao i milioni Amerikanaca koji nemaju zdravstveno osiguranje. Mada, kako ističu, ilegalci se mnogo teže odlučuju da koriste javni zdravstveni servis, nego neosigurani Amerikanci. Po federalnom zakonu, međutim, svako ko je u životnoj opasnosti može da ode u urgentni centar i tamo su dužni da mu ukažu pomoć, bez obzira na ilegalni ili legalni status, ili finansijske mogućnosti. Kasnije, kad se pacijent oporavi, ispostaviće mu se račun koji može da otplaćuje na kredit. Bolnice, međutim, imaju i svoje fondove, za hitne slučajeve bez finansijskih mogućnosti. Jedna bolnica u južnoj Kaliforniji morala je da bude zatvorena zato što je bankrotirala lečeći neosigurane Amerikance i ilegalne imigrante..."
Zorana Šuvaković
[objavljeno: 11.06.2007.]
