Izvor: Politika, 16.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Operacija Rajs
Američki državni sekretar Kondoliza Rajs ne voli kovanicu "hladni rat". "Kao neko ko je proistekao iz tog perioda, i kao ekspert, mislim da bilo kakvoj paraleli sa pomenutim vremenima danas, jednostavno, nema mesta", izjavila je u ponedeljak pred dvodnevni put u Moskvu. Prilično pomirljivo poređenje trenutnih teškoća u američko-ruskim odnosima sa vremenima kada su dve zemlje, a i ceo svet, bile na samoj ivici nuklearnog sukoba.
Ali, ma koliko prva dama američke diplomatije tvrdila >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da je savremeni svet mnogo bolji od onog iz njenih tinejdžerskih dana, a odnosi među najvećim vojnim silama daleko od neprijateljskih, teško da u to može da ubedi i sagovornike u Moskvi. Jer Rajsova u rusku prestonicu nije došla da saopšti kako Vašington odustaje od daljeg širenja svog antiraketnog štita, ili da će ubediti svoje zapadnoevropske saveznike da ratifikuju Dogovor o smanjenju konvencionalnog naoružanja. Nije došla ni da saopšti da američka administracija neće na svaki način pokušati da spreči rusku energetsku ekspanziju, ili, na primer, da SAD prihvataju stav da pitanje budućnosti Kosova i Metohije mora da bude rešeno u okvirima međunarodnog prava...
Pre nekoliko dana londonski dnevni list "Gardijan" je preneo izjavu jednog poljskog zvaničnika koji otvoreno kaže da njegova zemlja uopšte ne strahuje od mogućih raketnih udara sa strane Irana, Severne Koreje i ko zna još odakle. Ali da je zato Varšava i te kako uplašena raketnim pretnjama iz Rusije!
Ma koliko ovakva izjava delovala paranoično, iz nje je moguće izvući nekoliko zaključaka.
Prvo, Poljska ne veruje, ne samo istočnom susedu, nego ni svojim evropskim saveznicima u NATO-u, i spremna je da bezuslovno prihvati isključivo američki raketni štit.
Drugo, Evropljanima ne veruje ni Vašington jer bi u protivnom lako ubedio Varšavu da su rakete koje poseduju, na primer, Britanci i Francuzi sasvim dovoljne da Moskvu odvrate od hipotetičkog nasrtaja na zapadni deo Starog kontinenta.
Treće, svaki razlog za kofrontaciju je dobar u trenutku kada se pod izgovorom raščišćavanja sa komunističkom prošlošću vlada Kačinjskog obračunava sa sopstvenim neistomišljenicima.
I, što je takođe nezanemarljivo, u Vašingtonu veruju da novim rasplamsavanjem trke u naoružavanju mogu da uspore ubrzani ekonomski oporavak Rusije. Bivši sovjetski (a sadašnji zapadni) sateliti poput Poljske, Češke i sličnih zemalja, odlično mogu da posluže upravo u tu svrhu.
Iz svega navedenog ispada i da pomenuti Dogovor o smanjenju konvencionalnog naoružanja u Evropi nema neku naročitu budućnost, ma koliko ga potpisnici iz NATO-a verbalno podržavali.
Konfrontacija na ekonomskom planu je već nešto drugo. Tu nije potrebno potezati raketno i bilo kakvo drugo slično naoružanje. Prosta logika po kojoj je "ono što manje košta, istovremeno, i jevtinije" (uz dužne ograde) jedina je koje se drže planeri budžetskih prihoda i rashoda u svim državama sveta. A na tom polju, pogotovo kada je reč o energentima, Rusiji, trenutno, ide bolje nego mnogima. Ne iskoristiti prednosti koje pruža takva pozicija bilo bi neodgovorno i prema sadašnjim i prema budućim generacijama. Toga su u Moskvi veoma dobro svesni i ne oklevaju da svaku rublju koja im pretekne preusmere u nove tehnologije. Za vremena kada energenti prestanu da budu glavni izvor prihoda i razlog za nesporazume na međunarodnom planu.
U Moskvi, očigledno, više nemaju nikakvih iluzija po pitanju odnosa sa Vašingtonom. Nijedan ozbiljniji pozitivan signal koji je odavde odaslan u vreme prvog ruskog predsednika Borisa Jeljcina, ili od strane njegovog naslednika aktuelnog šefa države Vladimira Putina, nije naišao na adekvatan odgovor. Naprotiv. Čak su i retki pokušaji Evropljana da barem oni, u dogovoru sa Rusima, urede kontinentalno dvorište u skladu sa zahtevima današnjice bili opstruirani od strane američke administracije.
U tu priču se uklapa i pitanje budućeg statusa Kosova i Metohije koje bi moglo još dugo da trese evropski deo sveta. Sve iluzije o tome da jednostrano nametanje nezavisnosti delu suverene države može da ostane u okvirima međunarodnog prava i da ne izazove domino efekat odavno su raspršene. Moskvi je jasno da su sledeće mete Čečenija, Pridnjestrovlje, Abhazija, Južna Osetija... a to je tradicionalno Ruski teren. Zapadnjaci će (kako se nadaju) slične probleme koje imaju kod svojih kuća lako rešiti pričama o ugroženosti demokratije ili pozivanjem na one iste paragrafe koje zaobilaze u slučaju istočnog dela kontinenta.
Priče o "hladnom" ili bilo kakvom drugom ratu, po svoj prilici, neće uminuti u dogledno vreme. Bez obzira na to koliko im je nesklona Kondoliza Rajs.
Slobodan Samardžija
[objavljeno: 16.05.2007.]
