Izvor: Politika, 07.Dec.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opasna opklada
Politička igra koju su Libanci jednom već igrali – i izgubili
Da li Liban uklizava u novi građanski rat potvrđujući da je velika količina verskih i etničkih podvojenosti upakovana na malom prostoru mnogo češće povod sukobima nego kapitalisanju na različitostima?
Pitanje je zasad bez odgovora. Pogibija jednog opozicionog šiitskog aktiviste tokom demonstracija u Bejrutu nagoveštava konfliktni rasplet. Susret hrišćanskog uglednika i vođe šiita koji želi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da obori vladu mogao bi da bude signal da građanski rat nije neizbežan.
Bivši predsednik Amin Džemail i lider Hezbolaha Sajed Hasan Nasralah – dvojica aktera susreta – oličavaju dva Libana koja traže svoje mesto pod kedrovima.
Jedan Liban bi da se izvuče iz senke Sirije koja je u Libanu bila vojno prisutna od početka građanskog rata sve do prošle godine. Drugom Libanu je Damask ključni saveznik, kao i Teheran.
Jedan Liban simbolišu snage "14. marta" – nazvane po prošlogodišnjem danu velikog antisirijskog okupljanja u Bejrutu, mesec dana posle ubistva premijera Rafika Haririja koje je odmah pripisano Siriji. Vojnike "Revoluciju kedra" mahom čine katolici maroniti, ponešto Druza i sunita.
Drugi Liban čine oni koji su se 8. marta prošle godine zahvaljivali Siriji. Mahom šiiti, takođe mladi, sa juga zemlje ili južnih bejrutskih predgrađa, tradicionalisti i siromašni. Vernici Hezbolaha i ideje da njihov pokret nije ništa manje autentičan od "Revolucije kedra".
Jedan Liban, hrišćanski, pokušava da sačuva pozicije stečene u vreme dobijanja nezavisnosti 1943. Drugi, šiitski, želi politički da naplati demografsku superiornost koju je u međuvremenu stekao i da kapitališe na "pobedi" tokom letošnjeg rata sa Izraelom. Sudbina Libana sada je u rukama ova dva politička bloka.
Rezolucija 1.701 UN, kojom je prekinut letošnji rat, otvorila je vladi Fuada Siniore šansu da pokaže da je u stanju da povrati suverenitet nad Hezbolahovim jugom zemlje, da konsoliduje nacionalnu bezbednost i da obezbedi ekonomski oporavak.
Nasralahov proglas "božje pobede" i odbijanje da razoruža svoju miliciju bio je prvi signal da konsenzusa neće biti. Premijer je optužen da zajedno sa SAD i Francuskom kuje zaveru kako bi se "otpor" razoružao. Ujedinjeni sa hrišćanskim generalom Mišelom Aunom, hezbolasi su se sa vojne prebacili na politički agendu zahtevajući formiranje "snažne, sposobne, poštene i čiste" vlade nacionalnog jedinstva u kojoj bi imali pravo veta na odluke.
Tako je otvorena ozbiljna politička kriza. Petorica šiitskih ministara napustila su vladu.
Otkako je 19. novembra Nasralah jasno dao do znanja da neće odustati od rušenja vlade, svaki međusobni dijalog je stopiran. Vlada je uzvratila da neće dopustiti coup d′etat i saopštila da je pripravna da se suprotstavi izlasku Hezbolaha na ulice. U nedelju je pala prva žrtva koja je Nasralaha i Džemaila navela da se sretnu.
Koliko god različiti, ovu dvojicu spaja tipično libanski paradoks: veoma dobro poznaju nemirnu zemlju u kojoj žive, a i jedan i drugi su u vihoru obračuna izgubili sinove. Hasanov Nadi stradao je 1997. u sukobu sa Izraelcima koji su tada okupirali libanski jug. Džemailov Pjer, ministar industrije, ubijen je ovog 21. novembra, a atentat je dodatno uzdrmao vladu, podgrejao podele među hrišćanima i pojačao tenzije među šiitima i sunitima.
Da li je ova sudbinska veza dovoljna da se izbegne novi građanski rat i "irakizacija" Libana? Ili će prevagnuti potreba za osvetom kao toliko puta ranije, jer su dva Libana angažovala frustrirane mlade ljude – one koji ne pamte strahote građanskog rata 1975–1980?
Kriza je širom otvorila vrata "stranom faktoru". SAD i političari EU brane slobodno izabran Siniorin kabinet i očekuju da Sirija utiče na svoje libanske saveznike. Izrael je zabrinut za sopstvenu bezbednost.
U Damasku i Teheranu optužuju Zapad za mešanje i pokušaj spasavanja "marionetske vlade" .
Da bi se izbeglo najgore i da bi se kriza vratila u okvire političke normalnosti, pokrenuta je serija pregovora koja uključuje i međunarodne posrednike. Generalni sekretar Arapske lige upozorava. Saudijski kralj Abdulah apeluje na nacionalno jedinstvo. Turski premijer nudi usluge dobre volje.
Da li se to ponavlja poznata priča? U libanskoj igri su svi – Kairo, Rijad, Vašington, Pariz, Damask, Teheran – što nagoveštava da konačne odluke izmiču Libancima. Izmiču i premijeru Siniori koji ne uspeva da popuni politički i ustavni vakuum stvoren sukobom onih koji se smatraju marginalizovanim i onih koji bi da osnaže svoje tradicionalne pozicije.
Ima li izlaska iz krize, a da to ne bude nov rat? Ima, pod uslovom da i vlada i opozicija pokažu veću dozu realizma. Vlada mora da bude spremna da obnovi državu u skladu sa novim demografskim realnostima. Hezbolasi moraju da se odluče da li će se, bez upliva Irana i Sirije, integrisati u libansko društvo.
"U nedostatku bilo kakve jasno definisane političke platforme, oni od nas traže da se kladimo na to da će jedna grupa lidera bolje odraditi posao nego druga", komentariše bejrutski "Dejli star". "Ukratko, traže od nas da se kladimo na libansku budućnost. Niko ne bi trebalo da od Libanaca traži da igra igru sa tako velikim ulogom i tako neizvesnim ishodom – igru koju su Libanci jednom već igrali i izgubili."
Boško Jakšić
[objavljeno: 07.12.2006.]
