Izvor: Politika, 01.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opao je američki uticaj
Zapad je u pokušajima da se reši kosovski problem bio samovoljan i hirovit nudeći rešenja koja služe njegovim interesima
Budućnost Kosova je sada sigurno na najvažnijoj raskrsnici od 1999, kada je počela kriza. Za poslednjih osam godina skoro ništa se nije uradilo da se reši problem Kosova. U celini gledano, krivica za to može da se pripiše velikim zapadnim silama. Njihov nedostatak mašte, inovativnosti i kreativnosti u nastojanjima da se problem reši predstavljao >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je najveću kočnicu. Zapad je u svojim pokušajima bio samovoljan i hirovit, slep za realnu situaciju, i nudio je rešenja koja služe njegovim interesima umesto interesima naroda u Srbiji i na Kosovu.
Istovremeno, Beograd i Priština su uglavnom ljutito pričali svako svoju priču, ako su uopšte i razgovarali. Ipak, većinom su čekali da velike sile daju odgovore i nisu sami preuzimali nikakvu konkretnu, važnu inicijativu. Kao posledica toga, Kosovo se pridružilo dugačkoj listi "zamrznutih sukoba" i ukoliko ne bude preduzeta neka pozitivna akcija – akcija koju mogu da "prepoznaju kao svoju" i Beograd i Priština – nasilje će "odmrznuti" problem Kosova.
Međutim, to će uskoro da se promeni. Pošto je pitanje Kosova prebačeno sa Ujedinjenih nacija na Kontakt grupu, postoji istinska šansa da se Beograd i Priština dogovore o kompromisnom rešenju. Ali "prozorčić" mogućnosti neće dugo biti otvoren, jer će se nasilje opet rasplamsati, a sukob ponovo zamrznuti – sigurno hoće ako Priština bude jednostrano proglasila nezavisnost. Međutim, da bi iskoristili ovu mogućnost, važno je da i Beograd i Priština prepoznaju šest bolnih činjenica, od kojih su neke nepodnošljive jednoj ili drugoj strani.
Šest činjenica
Prvo, Ahtisarijev plan je mrtav i uprkos pozivima nekih članica UN i pojedinih političkih komentatora da se njegovi delovi ožive – to je veoma malo verovatno. Događaji su prilično prevazišli Ahtisarijev predlog da se na Kosovu stvori niz izolovanih etničkih zajednica. Ahtisarijev plan je u suštini bio pokušaj, prvenstveno SAD, Velike Britanije, Francuske i Nemačke, da i Srbima i Albancima nametnu rešenje koje zanemaruje realnost na terenu i mnogo više služi interesima ovih zemalja nego onima koji žive u regionu. Krah Ahtisarijevog plana znači da će, ako misle da pruže bilo kakvu šansu trajnom rešenju, SAD i njeni zapadnoevropski saveznici morati da uključe Srbe i Albance kao istinske partnere u istinske pregovore.
Drugo, američki uticaj je opao. Iako će Vašington možda pokušati da obnovi deo svog uticaja u punom sastavu Kontakt grupe, komentari EU i ruskih predstavnika u sastavu trojke koja je nedavno posetila Kosovo efikasno su umanjili poziciju SAD. Nekoliko puta za vreme "puta za utvrđivanje činjenica" predstavnik EU Išinger i ruski predstavnik Bocan-Harčenko rekli su da "ništa nije nemoguće" i da je sve "na stolu". Ovo je pozitivan razvoj događaja. Sve veća uloga EU i Rusije lako bi mogla da dovede do produžetka "pregovaračkog perioda" na više od 120 dana koliko je dodelio Savet bezbednosti UN. Ukoliko bude tako, Vašington će možda pasti u iskušenje da jednostrano "prizna" nezavisno Kosovo. Međutim, to bi bio veoma rizičan potez, jer bi mogao ozbiljno da zategne njegove odnose sa evropskim "saveznicima" i da stavi SAD u nezgodan položaj s obzirom na opšteprihvaćen stav (posebno u EU) da Ujedinjene nacije moraju da odobre stvaranje i priznavanje novih država. Posle debakla u Iraku, Vašington ne može da dozvoli toliko nepoštovanje međunarodnog prava i tokova.
Treće, Beograd i Priština su zvanično i dalje zacementirani u gadnoj i opasnoj igri na pozitivnoj nuli koja će, ako se ne prekine, skoro sigurno ubrzati nasilje. Svi nivoi moći u albanskoj zajednici insistiraju da je nezavisnost Kosova – u okviru postojećih granica – jedino prihvatljivo rešenje i da Priština neće uzmaći sa svojih pozicija. Povrh toga, Beograd kaže da je jedino prihvatljivo rešenje da Kosovo ostane u Srbiji, mada sa značajnom autonomijom. Istina, po novom Ustavu Srbije, Kosovo je srpska pokrajina. Istovremeno, u Beogradu se nazire tračak nade, jer su neki zvaničnici počeli da nagoveštavaju da bi možda bili spremni da odstupe od ovog čvrstog stava.
Multietničnost je mrtva
Četvrto, multietničnost na Kosovu je mrtva. Generalno, i istraživanja i priče iz običnog života pokazuju da većina Srba i Albanaca ne žele da žive zajedno u istom društvu ili da njima upravlja vlada koju kontroliše ona druga etnička grupa. Multietničke države su funkcionisale u Evropi u nekim trenucima, a u drugim nisu. Međutim, opšti je trend u poslednjih sto godina – ne računajući časne izuzetke – da evropske države kontroliše jedna nacija ili kultura. To je posle Prvog svetskog rata dobro pokazao pad Austrougarske, Nemačke i Otomanskog carstva, a posle hladnog rata raspad Sovjetskog Saveza, Jugoslavije i Čehoslovačke. Bilo bi možda idealno da etnička pripadnost nije odlučujući faktor za stvaranje političkih zajednica na Balkanu danas. No, to je realnost, uprkos nerealnim željama dobronamernih, ali naivnih, kreatora politike Zapada.
Peto, rasplamsavanje novog nasilja na Kosovu i oko njega verovatno će voditi i novoj spoljnoj vojnoj intervenciji. Vodeće sile zapadne Evrope i SAD skoro sigurno neće dozvoliti da se zapadni Balkan opet otme kontroli. I mada to neće dovesti do "stalne baze NATO-a" na Kosovu, kako tvrde pojedinci u Srbiji, skoro je sigurno da će voditi snažnijem vojnom prisustvu Zapada u pokrajini, koje bi moglo da traje nekoliko godina. Iako bi Evropljani verovatno na svojim plećima nosili većinu tereta svakog novog vojnog poduhvata, isto toliko je moguće da u bazi Bondstil bude raspoređen dodatan broj američkih vojnika. Dovođenje novih vojnika na Kosovo imalo bi za glavni cilj razdvajanje zaraćenih Srba i Albanaca, ali bi isto tako verovatno unazadilo napore da se nađe trajno političko i bezbednosno rešenje.
Šesto, na kraju analize, u suštini kosovskog problema je prvenstveno etnički, teritorijalni suverenitet. Pogrešno se tvrdi – i to uglavnom rade neki zvaničnici i stručnjaci izvan ovog regiona – da je teritorijalni integritet prevaziđen. Njihova argumentacija je sledeća: ceo region će jednog dana (nadamo se) biti deo Evropske unije i, kad do toga dođe, tradicionalni državni ili teritorijalni suverenitet biće daleko manje važan. Povrh toga, tvrde oni, fokusiranje na tako tradicionalno shvatanje suvereniteta samo će odložiti ulazak zapadnobalkanskih zemalja u EU. Tužno je to što se ovakvim rezonovanjem previđa glavna stvar. Pošto je osnovana EU i okončan hiljadugodišnji nasilni nacionalizam zasnovan na državnom suverenitetu, tradicionalni državni suverenitet je postao mnogo manje sporno pitanje u severnoj i zapadnoj Evropi. Ali zapadni Balkan je nešto sasvim drugo.
Dr Stiven Majer
profesor američkog Univerziteta za nacionalnu odbranu u Vašingtonu
(Nastaviće se)
[objavljeno: 01.09.2007.]
.jpg)
