Izvor: Deutsche Welle, 15.Okt.2019, 09:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Olovne teme lake kao pero“
Saša Stanišić je dobio Nemačku književnu nagradu za roman „Poreklo“. Ovaj pisac rođen u Višegradu tako je zacementiran kao relativno nova zvezda književne scene. Na dodeli je kritikovao dodelu Nobela Peteru Handkeu.
Saša Stanišić se obradovao i to nije krio. Najznačajnija književna nagrada nemačkog govornog područja otišla je u ruke ovog 41-godišnjaka za roman „Poreklo“. Prethodno je rekao da se radi „o knjizi o prvoj slučajnosti naše biografije: roditi >> Pročitaj celu vest na sajtu Deutsche Welle << se negde. I onome što dolazi posle. Poreklo je knjiga o domovinama u sećanju i mašti.“
Ovaj nemački autor rođen u Višegradu 1978. godine je očito romanom ubedio i sedmočlani žiri. Oni su pohvalili „oštroumnost, humor i jezički vic“, kao i odsustvo „kiča pripadnosti i prizvuka žrtve“. Time, saopštio je žiri, Stanišić „olovno teške teme čini lakim kao pero“.
Jedno putovanje sa bakom
Stanišić je 1992. izbegao sa roditeljima – otac Srbin, majka Bošnjakinja – u Nemačku. Imao je već 14 godina i mnogi je književni kritičar do sada nahvalio činjenicu da neko ko je učio nemački tek u pubertetu vlada finesama jezika kao malo koji savremeni pisac.
Inspiraciju i dalje najčešće pronalazi u prvoj „slučajnoj“ domovini. Sa svojom bakom je 2009. posetio bosansko selo Oskorušu gde su mu koreni. U tom selu je živelo svega trinaest ljudi. „Poreklo“ je tu dobilo impuls, autor je odlučio da se pozabavi korenima.
Dok je Stanišić radio na romanu, saznao je da je baka, već obolela od demencije, preminula. „U romanu živi i dalje. Tako je nosim kroz noć. Nosim je do njene sahrane i moram još jednom da je pustim da umre na papiru. Ništa se ne da porediti sa dobrotom te žene, nijedna reč ne može biti životna kakva je ona bila.“
Na dodeli nagrade je Stanišić pak želeo da govori o jednom drugom piscu koji je pre par dana odlikovan Nobelovom nagradom. Peter Handke, kaže Stanišić, u svojim knjigama ne pominje žrtve. „Imao sam sreće da pobegnem od onoga što Handke ne opisuje u svojim tekstovima“, rekao je Stanišić.
Nemačku književnu nagradu prihvata kao predstavnik „jedne drugačije literature koja nije cinična“ i koja „ne drži čitaoce za budale tako što poetično zaogrće u laž“, rekao je Stanišić, aludirajući na Handkea.
Pisanje među ljudima
Stanišićev prvi roman „Kako vojnik popravlja gramofon“ (2006) je ubrzo nakon objavljivanja preveden na više od 30 jezika. Svojim drugim romanom „Uoči svetkovine“ (2014) Stanišić postaje zvezda književnosti, a s nagradom Sajma u Lajpcigu veoma brzo postaje poznat i na međunarodnoj sceni.
Ipak, autor svoju slavu uživa u skromnosti, što se primećuje i u dokumentarcu „Nakon zbega“ u produkciji DW.
Stanišić je zanat profesionalnog pisanja izučio na Institutu književnosti u Lajpcigu. Intenzivni rad na tekstovima pokazao mu je koliko zapravo književnik mora razmišljati o tome šta se sve može uplesti između redova, rekao je Stanišić za DW. Kada piše, rado je okružen ljudima.
„U Hamburgu, gde trenutno živim, često idem u Centralnu medicinsku biblioteku. Tamo uče kao ludi i mogu dobro da se koncentrišem. Da ne bih privlačio pažnju, uvek uzmem par knjiga sa police i stavim ih pored sebe.“
Iako je već zvezda u Nemačkoj, nema sumnje da će nova nagrada učiniti da se Stanišić popne visoko na listama bestselera. Ove godine je 105 izdavačkih kuća prijavilo 173 romana za nagradu jer se dobro zna – romani koji uđu u najuži krug, a posebno pobednički, imaju praktično garanciju da će ih nemačka književna publika prigrliti.
nr/sc
Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android
.jpg)
