Izvor: Blic, 10.Feb.2008, 00:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odumiru socijalne države
Imam malog brata i sestru bliznakinju. Mama je medicinska sestra, ali je deset godina bila bez posla. Zbog dece ne može da radi u smenama. Nedavno je našla posao za evro (najniža zagarantovana satnica) kao negovateljica starih. Zato je mogla da mi da pet evra kad sam išla u grad. Kupila sam sladoled drugarici, a to inače nikad ne mogu. Ostatak novca sam vratila kući, da štedimo, ili šta bude trebalo. Kad porastem volela bih da budem policajka. Onda bih pazila da sva deca imaju dovoljno >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << da jedu, a celu svoju porodicu bih izvela na sladoled.
Ovako je svoj položaj u pismu Unicefu opisala jedanaestogodišnja Paulina. Paulina nije iz Afrike, niti iz drugih siromašnih zemalja, ona živi na bogatom Zapadu.
Svako šesto dete mlađe od 15 godina u Nemačkoj živi u siromaštvu. U Francuskoj i Italiji procenat je sličan, u Španiji, Portugaliji i Poljskoj je nešto veći, u Skandinaviji najmanji (oko 5%), a u najbogatijoj zemlji sveta, SAD, čak i dvostruko veći nego u razvijenim zemljama Evrope i iznosi preko 20 procenata.
Siromaštvo je, naravno, relativno i meri se prema bogatstvu čitavog društva. Prema definiciji Unicefa, prihvaćenoj u većini zemalja OECD, „dete se smatra siromašnim ako je prihod koji mu je na raspolaganju manji od polovine prosečnog prihoda koji je na raspolaganju deci koja odrastaju u tom društvu". Šezdesetih godina su, recimo, mnoga deca iz prosečnih porodica čisto materijalno bila siromašnija nego što su to ona koja se danas smatraju siromašnom. Ali siromaštvo je i subjektivno: ono se meri po onom što imaju drugi, po perspektivama koje porodice i pojedinci imaju i prema nezi i pažnji koju deca dobijaju. A tu su brojna deca danas u nepovoljnijem položaju nego ranije.
Već 15 godina u Evropi je u toku proces koji bi se mogao okrakterisati kao demontaža socijalne države. Pomoć za nezaposlene, dečji dodatak, socijalna pomoć i druge subvencije se smanjuju i vremenski ograničavaju, a uslovi za njihovo dobijanje se pooštravaju; omladinski domovi i biblioteke se zatvaraju, broj prosvetnih radnika se smanjuje, a broj učenika u školskim odeljenjima raste. Poreske olakšice, pa i one predviđene za ljude koji podižu decu i izdržavaju porodicu, često idu na ruku pre svega zaposlenima sa dobrim primanjima, jer se određuju procentualno u odnosu na platu. Siromašni su, međutim, pre svega nezaposleni, samohrani roditelji sa malim primanjima i porodice sa više dece. U zemljama istočne Evrope, takozvanim zemljama u procesu tranzicije, u koje spada i Srbija, stanje je slično onom u drugim evropskim zemljama, s tim što su prosečni prihodi u odnosu na koje se siromaštvo meri - niži.
Tako se stvara specifična situacija: Dok ukupan broj dece opada i društva stare, sve veći apsolutan broj dece živi u siromaštvu i nema odgovarajuće uslove za razvoj. „Novac koji socijalna pomoć obezbeđuje nije dovoljan za zdravu ishranu dece", kaže, recimo, nutricionista Matilde Kersting sa Istraživačkog instituta za ishranu dece u Dortmundu. Da bi se obezbedila uravnotežena dnevna ishrana petnaestogodišnjaka, potrebno je najmanje 4,68 evra, ako se namirnice kupuju po diskontnim cenama, a socijalnom pomoći je za ishranu predviđeno 3,42 evra dnevno. Mnoga deca u školu odlaze gladna, bez doručka i užine, hrane se jednolično i nekvalitetno. Ništa bolja nije ni situacija sa slobodnim vremenom. Deca iz siromašnih porodica često izlaze iz kuće samo da bi išla u školu, nemaju novca za zabavu i izlaske sa vršnjacima, za kurseve i sportske aktivnosti na kojima bi mogla da razvijaju svoje talente i sklonosti. Kada stignu do srednje škole, ona često odustaju od daljeg obrazovanja, jer roditelji nemaju novca za neophodne školske udžbenike. Tako se siromaštvo reprodukuje u istom krugu. U SAD, recimo, polovina dece roditelja sa niskim prihodima i sama kad odraste ima niske prihode.
Protiv siromaštva dece razvijene zemlje se bore na različite načine: U Skandinaviji se roditeljima koji sami podižu decu isplaćuje nadoknada u vrednosti plate kvalifikovanog radnika. Francuzi isplaćuju velikodušan dečji dodatak, u Velikoj Britaniji mladi roditelji dobijaju povoljne državne kredite, a u SAD se puno računa na privatnu inicijativu dobrotvora i dobrotvornih organizacija.
Kad mama plače, ja je držim za ruku
Kolin, 11: „Pre tri meseca smo se preselili ovde, u novi stan. U starom je umro tata. Mama ga je pronašla u podrumu, mislim da se obesio. Bio je jako bolestan, uvek tužan, čuo je neke glasove u glavi, zbog njih je morao da uzima puno tableta. Tada smo često bili gladni, jer novca nikada nije bilo dovoljno, zato smo morali i da se preselimo i još imamo neke dugove. Mama nam je sve to lepo objasnila, da se ne stidimo ako druga deca imaju više. Kad mama plače, ja je držim za ruku, i kažem: 'Sredićemo mi to’."
Gledamo film s kesom kokica
Adalija, 9: „Moj život je lep. Imam mamu i tatu, i sestru, i drugarice, i hrčak mi još nije uginuo, iako ima već dve godine. Lepo se provodimo. Idemo zajedno u bioskop, a kada mama kaže da nema više para, ona pozajmi neki film, pa ga gledamo kući sa kesom kokica, i svađamo se ko će na kauču da sedi u sredini. Ali jedanput sam se uplašila. Brisala sam u školi drugaričinom gumicom, a gumica se isprljala, pa mi je ona rekla da ću morati da joj kupim novu, a takva gumica košta čitav evro, najmanje! Srećom, ipak nisam morala da joj kupim. Ali baš sam se uplašila."
