Izvor: Politika, 17.Jul.2011, 23:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odlazak građanina Habsburga
Poslednjem zvaničnom pretendentu na austrougarski presto Otu Habsburgu priređena carska pogrebna ceremonija u Beču, iako po ustavu nije imao prava na plemićke titule: u duhu kompromisa, sahranjen je kao „veliki Evropljanin”
Beč se minulog vikenda oprostio od poslednjeg Habsburga, preminulog u 98. godini, koji je u jednom periodu bio pretendent na austrougarski presto. Oto Habsburg, sin cara Karla, poslednjeg vladara dualne monarhije, bio je prestolonaslednik do proglašenja >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Prve Republike, u jesen 1918. godine.
Sahranjen je u subotu, posle osmodnevne posmrtne ceremonije. Sarkofag sa posmrtnim ostacima Ota Habsburga položen je u zid Kapucinerske grobnice u Beču u prisustvu brojnih zvanica iz sveta i najviših predstavnika Republike Austrije – predsednika Hajnca Fišera i kancelara Vernera Fajmana.
Premda su mediji ovu ceremoniju nazvali trećim carskim pogrebom, od poslednjih dana monarhije naovamo (pogreb cara Franje Josifa 1916. godine i kraljice-majke Cite 1989) oproštaj od Ota Habsburga nije imao zvanični karakter. Beč ističe da su četiri stotine policajaca u svečanim uniformama bili članovi obezbeđenja, a 130 pripadnika počasne garde vojske bili su – dobrovoljci.
U duhu zakona, u posmrtnim govorima pominjan je „građanin Oto Habsburg-Lotringen“. Sahranjen je, takođe, kao građanin. U Kapucinerskoj grobnici careva koji su šest i po decenija vladali Austrijom, a stotinak godina kraće i Nemačkim carstvom našao je krajnje odredište poslednji austrougarski prestolonaslednik, građanin Habsburg-Lotringen.
Po Habsburškom zakonu, usvojenom u parlamentu Prve Republike 3. aprila 1919. godine, obnovljenom posle Drugog svetskog rata, Habsburzi su građani, bez prava da u imenu ističu plemićko poreklo. Uostalom, svim plemićima sa austrijskim pasošem zabranjeno je da ističu plemićke titule. Habsburzima je, uz to, onemogućeno postavljanje zahteva za povraćaj carske imovine koja je prešla u vlasništvo Republike. Najbitnija stavka, ipak, odnosi se na politički život članova bivše carske dinastije: bilo je i ostalo im je zabranjeno mešanje u politiku. Kako se zakon u praksi sprovodi, pokazalo se uoči predsedničkih izbora u Austriji, pre dve godine. Daleki rođak Ota Habsburga Ulrih Habsburg-Lotringen pokušao je da istakne svoju kandidaturu kao izabranik stranke Zelenih. Uprkos svesrdnoj „logističkoj“ pomoći iz Ujedinjenog Kraljevstva, iz Holandije i iz Španije, nadležni austrijski sud odbio je zahtev nesuđenog predsedničkog kandidata.
Za razliku od dalekog rođaka Ulriha, Oto Habsburg se profesionalno bavio politikom – do kraja života. Kao trostruki državljanin, sa nemačkim, austrijskim i mađarskim pasošem, Oto Habsburg je rado ukazivao na svoje poreklo. Nosio je i titulu fon – van granica Austrije.
Kaže se da je bio tipični predstavnik Habsburga: sve u životu postigao je uz pomoć političke intrige, lukavstva... Štaviše, pošlo mu je za rukom da se vrati u Austriju, sredinom šezdesetih godina prošlog veka, posle višedecenijskog izgnanstva. Da bi mu se dozvolio povratak u Austriju trebalo je da se odrekne prava na eventualni austrijski presto i da istakne poimanje koje nije rojalističko. „Provukao“ se tvrdeći da nije ni rojalista ni republikanac, već legalista. Kasnije je objasnio šta legalista u njegovom slučaju znači. Pozvao se na reči svog oca, poslednjeg austrijskog cara Karla Prvog: „Niko nema pravo, pa ni narod... nije legalno ukidati (monarhiju) ono što je bogom dano...“
Politička mudrost i kontakti sa svetskim državnicima nisu pomogli Otu Habsburgu da ostvari svoj naum. Za života je pokušavao da stane na čelo neke države ili vlade. U Austriji je 1938. godine tražio od kancelara Šušnika da mu prenese opunomoćenje šefa vlade, ne bi li sprečio Hitlera da anektira Austriju. Nije postao kancelar, a Hitler je po ulasku u Austriju lično zahtevao da se Oto Habsburg – uhapsi. Mađarima je posle pada Berlinskog zida predlagao da uđe u njihovu vladu kao ministar spoljnih poslova ili ministar bez portfelja. Najveći neuspeh doživeo je u „srpskoj stvari“: zalagao se (najpre kod predsednika SAD Teodora Ruzvelta za vreme Drugog svetskog rata, potom kod Madlen Olbrajt uoči bombardovanja SR Jugoslavije) za otcepljenje Vojvodine od matice Srbije i za stavljanje dunavskih obala Srbije, od Beograda do Đerdapa, pod međunarodnu kontrolu, što je traženo u ultimatumu Srbiji 1914.
Miloš Kazimirović
objavljeno: 18.07.2011.
