Izvor: Politika, 14.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od Marksa do Konfučija
Uoči kongresa KP Kine, čije je članstvo naraslo na 73 miliona, najteže je odgovoriti na pitanje: kako su kineski komunisti uspeli tamo gde mnogi drugi nisu
Uoči 17. kongresa Komunističke partije Kine, koji počinje u ponedeljak, 15. oktobra, "socijalizam sa kineskim odlikama" – kako se zvanično zove društveno-politički sistem u najmnogoljudnijoj zemlji sveta – sve je udaljeniji od nekadašnjeg staljinističko-maovskog ideološkog obrasca, a sve prožetiji tradicionalnim >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nacionalnim duhovnim nasleđem, prilagođenim savremenom svetu.
Kongres, kako je najavljeno, treba da obezbedi kontinuitet takve politike. Cilj mu je da podstakne "izgradnju socijalizma sa još izrazitijim kineskim odlikama", na naučnoj osnovi, dalje otvaranje zemlje prema svetu i razvoj "naprednog, demokratskog, harmoničnog društva, zasnovanog na visokim etičkim normama".
Predstoje dodatne promene u ideologiji. Maovom selektivnom misaonom nasleđu, uglavnom onom iz revolucionarnog perioda, zatim teorijama Deng Sjaopinga o reformama i tezi Đijang Cemina o Komunističkoj partiji – koja zastupa interese naprednih proizvodnih snaga, napredne kulture i većine naroda – biće pridodata teorija Hu Đintaoa o izgradnji harmoničnog socijalističkog društva, inspirisana konfučijanstvom.
Tako će se ideološki okviri KP Kine, čije je članstvo, u jeku ekonomskih reformi, naraslo čak na 73 miliona, elastično rastegnuti od kritičnog mladog Marksa do drevnog mudraca Konfučija, u kome je Mao video ideološkog protivnika svom konceptu klasne borbe i egalitarističkog društva.
Sada, kad su reforme postakle burnu industrijalizaciju u gradu i rapidno, u istoriji neviđeno, raslojavanje na selu, i kad razlike između bogatih i siromašnih postaju već socijalna i politička pretnja sistemu, Hu Đintao je u izgradnji harmoničnog društva video spas od povampirenih klasnih antagonizama. Takvo društvo podrazumeva brigu zajednice za gubitnike i stradalnike u reformama, ali i poštovanje normi tržišne privrede i vladavine prava. Kako kineski lideri nisu po tradiciji samo političari, nego i politički teoretičari, Hu Đintao želi da njegova teorija o harmoničnom društvu bude aktuelni ideološki kredo KP Kine. Vođstvo Partije on treba da ustupi mlađem od sebe na sledećem kongresu, 2012. godine. Naslednik se ne zna, ali će se posle sadašnjeg kongresa verovatno znati.
I pred ovaj kongres najteže je odgovoriti na pitanje: kako to da su komunisti, koji su drugde doživeli istorijski neuspeh, u Kini ne samo sačuvali, nego i ojačali vlast, pobravši lovorike što su svoju zemlju uzneli u svetski ekonomski vrh i podigli joj međunarodni ugled kakav nije imala za nekoliko poslednjih vekova svoje istorije?
Deo odgovora leži u odstupanju od planske i prelasku na tržišnu privredu, u otvaranju prema svetu – kojim se zemlja smelo uključila u svetske ekonomske tokove, na osnovu procene da će njena masovna, a jevtina, radna snaga doprineti konkurentnosti njenih proizvoda – i u orijentaciji na izvoz, koja je od Kine napravila četvrtu po snazi ekonomsku silu i svetskog rekordera u deviznim rezervama (1,3 biliona). Uz to su išli privatizacija (kojom će uskoro biti obuhvaćeno dve trećine nekadašnje državne privrede) i otvorenost za priliv stranog kapitala i transfer moderne tehnologije i menadžmenta.
Izostao je, međutim, drugi postulat koji, kako se veruje, treba da odlikuje moderno demokratsko društvo: višestranački parlamentarni sistem, zasnovan na širokim ljudskim i građanskim slobodama i pravima. Zbog toga se kineski sistem, na strani, još smatra zatvorenim i autoritarnim, a KP Kine krutom političkom silom koja nikad neće ispustiti vlast (kao da je vladajuće partije u demokratiji lako ispuštaju i prepuštaju drugima).
Deng Sjaoping je, pre dve decenije, procenjivao da bi kineska politička scena možda bila u stanju da kroz otprilike pedeset godina prihvati višestranački sistem zapadnog tipa bez veće štete po privredni i društveni razvoj ogromne i mnogim problemima opterećene zemlje.
Ako je bio u pravu, do tog vremena još će mnogo vode proteći Jangceom. Ali, uočljiva je orijentacija na jačanje unutarpartijske demokratije – kroz otvorenije ideološke i političke debate i slobodnije izbore na funkcije – što omogućava fleksibilnije tumačenje i primenu "demokratskog centralizma". A osećaj za nove političke izazove jezgrovito je izrazio premijer Ven Đijabao: "Demokratija, vladavina prava, sloboda, ljudska prava, jednakost i bratstvo ne pripadaju samo kapitalizmu."
U partijskom članstvu više ne dominiraju buntovni, a neobrazovani, seljaci i radnici, kao u Maovo vreme. Radnika sad ima oko 11, a seljaka oko 30 odsto, dok džinovskim političkim i privrednim mehanizmom upravlja "srednji sloj" od oko 50 miliona stručnih i kvalifikovanih ljudi u najboljim radnim godinama. Svih devet članova najužeg partijskog tela, Stalnog komiteta Politbiroa, jesu inženjeri, sa Hu Đintaom na čelu. Ako je u Maovo vreme partijsko ustrojstvo podsećalo na vojsku, sada podseća na razgranatu privrednu korporaciju zbog koje je i cela zemlja na strani dobila nadimak "Crvena Kina AD".
KP Kine je zadržala staro ime i nema nameru da ga menja. To se objašnjava dvema maksimama. Prva, konfučijanska, glasi: "Menjaj sve, osim imena". Druga je Maova: "Bez Komunističke partije ne bi bilo nove Kine". A sad sa može reći da bez KP Kine ne bi bilo ni moderne i jake Kine. Poziciju takve partije teško bi bilo ugroziti i kad bi Kina sutra proklamovala uvođenje višestranačkog sistema.
Ime nije sprečilo KP Kine da se svetu predstavi kao nedogmatska, efikasna i za novu političku misao otvorena partija. Održava veze sa oko 400 partija – od levice do desnice – iz 160 zemalja. Zanimljivo je da nema saradnju sa uticajnim partijama iz dve zemlje: SAD i – Srbije.
Dragoslav Rančić
[objavljeno: 14.10.2007.]
