Izvor: Politika, 16.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Obećanje EU Kini
Priznanjem nezavisnosti južne srpske pokrajine Zapad će zabrinuti i Kinu, jer će ohrabriti tajvanske separatiste koji se 22. marta izjašnjavaju o nezavisnosti ostrva
Nedavno su, preko televizijskog mosta, ruski i kineski analitičari razmatrali situaciju na Kosovu. Rusi su bili odlučniji, ali su Kinezi već imali, pozivajući se na tajni izveštaj Ke d’Orseja, preciznu satnicu po kojoj će Zapad posle 18. februara postupno priznavati nezavisnost Kosova. Profesor Ma >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Sipu iz Evroazijskog instituta je rekao: „Priznavanje Kosova, uprkos protivljenju Srbije, Rusije i Kine, i uloga SAD u tom procesu predstavljaju nepravdu. Zato Rusija i Kina moraju da budu aktivnije uključene u proces rešavanja kosovskog pitanja kako bi osujetile jednostrani američki čin.”
Ovakve izjave o Kosovu nisu u Kini česte. Mnogo se ne priča, ali se davno određeni načelni stav ne menja: Kina uvažava suverenitet i teritorijalni integritet Srbije i podržava međunarodne napore da se pitanje Kosova „pravedno reši putem pregovora u skladu sa relevantnom rezolucijom UN (misli se, zasad, na Rezoluciju 1244) i međunarodnim principima”. Teško je, međutim, iz kineske štampe saznati šta se u Pekingu konkretno misli o, recimo, odbacivanju Ahtisarijevog plana u Beogradu ili o naporima Srbije da spreči odlazak misije EU na Kosovo.
Nekoliko događaja obeležilo je u poslednje vreme diskretni pristup kineske diplomatije Kosovu.
Polovinom januara Đijang Ju, predstavnica za štampu Ministarstva spoljnih poslova, izjavila je da je Kina zabrinuta zbog odluke lidera kosovskih Albanaca da proglase nezavisnost Kosova. „Rešavanje problema Kosova neodvojivo je od mira i stabilnosti balkanskog regiona i osnovnih normi međunarodnih odnosa”, istakla je ona. Kina zbog toga veruje da je najbolje ono rešenje koje je prihvatljivo i za Beograd i za Prištinu i da međunarodna zajednica treba da ulaže napore u tom pravcu.
Očigledno, kineska diplomatija, koja se u Savetu bezbednosti UN šest puta suprotstavila predlogu američke rezolucije o „nadgledanoj nezavisnosti” Kosova, nije ni za plan Ahtisarija, ni za nametnuto rešenje, ni za okončanje pregovora.
Štampa je objavila da je 13 kineskih policajaca iz sastava Unmika uspešno okončalo svoj 15-mesečni mandat i da se sada novi kontingent od 18 policajaca obučava u provinciji Sečuan i sprema da ode na Kosovo. Ta informacija je objavljena 8. januara – dakle u vreme kad se i u Pekingu moralo uveliko znati da je Evropska unija odlučila da Unmik zameni svojom misijom, uprkos protivljenju Srbije – i implicira pretpostavku da Kina i dalje veruje da na Kosovu ne može biti nikakve vojske i policije mimo snaga koje tamo šalje Savet bezbednosti.
Zapadna teza da je Kosovo samo evropsko, a ne i šire međunarodno pitanje – koje Brisel sve češće koristi u polemici sa Rusima – mogla bi Kinu držati na distanci više nego Rusiju da Brisel svojevremeno nije Kinezima obećao nešto drugo.
U Pekingu je, 28. novembra prošle godine, potpisana deklaracija o strateškom partnerstvu Kine i EU. U toj deklaraciji od 47 tačaka, koju su potpisali premijer Ven Đijabao, portugalski premijer Žoze Sokrateš i predsednik Evropske komisije Žoze Manuel Barozo, dve strane se obavezuju da redovne konsultacije i koordinaciju akcija oko glavnih međunarodnih i regionalnih pitanja smatraju „važnim delom svog svestranog strateškog partnerstva” u interesu mira, stabilnosti i razvoja u svetu.
Među oblastima oko kojih dve strane treba tesno da sarađuju pominju se Afrika, Mjanmar (Burma), Korejsko poluostrvo, Iran, Bliski istok i – kao jedina regija iz Evrope – Kosovo. Ako je konsultovao Peking oko slanja misije na Kosovo, što bi bilo logično pretpostaviti na osnovu obaveza EU iz pomenute deklaracije, Briselu je jasno da i Kina prevashodno drži do nadležnosti Saveta bezbednosti, iako na strani možda ostavlja utisak da će se, kao azijska sila, u evropska pitanja manje mešati od Rusije, kao evroazijske sile.
Postoji još jedan važan razlog zbog kojeg Kina sa posebnom osetljivošću može da doživi proglašenje nezavisnosti Kosova. To nije, kako se obično veruje, strah od domino-efekta sve do Tibeta i Sinđijanga, nego pre zabrinutost zbog političkog dejstva strategije zapadnih velikih sila, koja nije odobrena u Savetu bezbednosti, na situaciju na Tajvanu.
Na odmetnutom ostrvu se 22. marta, dakle nakon najavljenog jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, održavaju predsednički izbori i, istovremeno, „referendum o prijemu nezavisnog Tajvana u UN”. Na nedavnim parlamentarnim izborima nacionalistički Kuomintang, koji se zalaže za postupno ujedinjenje ostrva s maticom, teško je porazio independiste i separatiste predsednika Čen Šuibjana. Ali sada se oni mogu osetiti ohrabrenim držanjem Zapada da se na referendumu pozovu na primer otcepljene srpske pokrajine, makar koliko ih Amerikanci ubeđivali da je Kosovo „slučaj za sebe”.
Kina je dobila uveravanja lidera svih većih zapadnih sila da one neće podržati nezavisnost Tajvana, a aktivirala je i svoj snažni lobi u UN. Tajvan bi, međutim, mogao biti prvi na kome će se posredno dokazati – ili ne dokazati – koliko je Kosovo slučaj sui generis, a koliko je ilustracija duplog standarda.
Priča može da ima i nastavak – ako Kosovo, u potrazi za stranim investitorima, nađe pomagače na renegatskom ostrvu. Tajvan je 1999. aplaudirao agresiji NATO-a na Jugoslaviju, pa je bio obećao i pomoć od 300 miliona dolara albanskim izbeglicama sa Kosova. Ne zna se da li je, i koliko, to obećanje i održao. Ali se iz prakse zna da male zemlje u nevolji dobijaju tajvansku finansijsku pomoć samo ako priznaju – Tajvan. Setimo se Makedonije. Ako bi se Priština približila takvom iskušenju, priča bi mogla imati samo jedan kraj: da se Kina postara da Kosovo nikad, kao ni Tajvan, ne uđe u Ujedinjene nacije
Dragoslav Rančić
[objavljeno: 17/02/2008]
